Стражилово

134

СТРАЖИЛОВО

Б р . 9.

Радови им као и увек и добро и рђаво, нит да се хвале, ни иа Бога жале, ал им у кући није као што је ире било. У Ставриној кући и не види се тако јако, ал се код Симе бо'ме огледа. Девојка је, на њу се кућа ослања, па кад она малакше, позиаје се те како! Пре, ако не пева, смеје се и игра уз лаки рад, а сад све иде, к'о да јој неко говори: дела то! Нит весело да се посла лати, нит весело да га се мане. Ако је питају, шта јој је, каже, ништа; ни да се икад потужи, а већ јој мало усанули образи и снага олабавила Ка-д ради, и забави се по некад, као да је посао занима, ал кад седне, да се одмори, ил кад посла нема, скрсти руке у крило, па се загледа на једно место дуго, дуго, а кад се прене, а она на друго. Јока се много забринула и не мало јој пута говорила. — Велика си, Маро, ниси дете; што и мислиш о томе, кад није суђено. Можда је и боље овако. Ко то зна? А Мара јој увек одговара: — И не мислим о томе, но се тек онако замислила. Види добро Јока, шта је, ал и шта може, где реч не помаже. Газда Сима о томе и не води бригу. Кад му је Јока поменула, слегао је раменима. И шта ће друго? Код Ставре опет друга невоља. Његов Нацко, види, није као пре. Хајд, за рад: ради; ал некад чини се, као и да не мисли на посао. Г1о некад му Ставра ма шта наређује, па по триред каже. Неки пут га салете неке чудне мисли, па мора ма где, само да је сам; па кад се нађе у тишини, а оно како пукло небо горе ил се поље дало, тако му је у грудима Носи се нека неман по тој празнини, па како удари у крај, тако га неигго заболи и нека му се туга савија око срца. Знао је све и најгоре, да му је отац за све крив, па како би на оца пожалио, но стегао невољу, па се с њом бори... Једном око Ваведења рече пеко у Ставриној кавани, да се газда-Симина Мара испросила за Иауна магазаџију. Ништа .лакше но глас пронети. Чуо то и Нацко. Кад би тако око подне, а он оде Ставри. — Ја ћу, тато, мало да изјашим, па ти буди у механи. Ставра једва дочека.

— Иди, — рече, — ал се чувај, Тиндир је нешто немиран. — Не бој се! Магловито небо, а измаглица сипи. Мочар нека по пољани, да се једном прође кроз траву ил шибљак, до коже би вода оквасила. Иут искрзан од воде, а блато се замесило, па остале по путу бразде од точкова. Мало мало, па пут вода излокала и баре се испречиле на сред друма. Нацко мамузнуо коња, па појурио друмом, што коњ може потрчат'. Не пази ни где иде, ни где гази. Испрскало га блато чак до рамена, а њега опет разнеле неке луде жеље, то му годи, и све би, да може, изгазио и све би смрвио. Што жеља мах отима, све већма коња јури. Од напора му крв узиграла, па осећа, како му се образи успалили и како се знојава кошуља припија уз тело. Како зној воду извукао, грло му се осушило, а орапавило од силног дисања. У трмчишту, знао је, има леи извор. Натера коња нреко јарка, па пође пољем. Као да му снази краја нема, све више јури. Влага с поља чисто се везала са знојем, па дошао гола вода. Кад стиже до извора, баци узде о грану, а нит одану, но се наже на извор. Како се распарио, годи му ладовина, па се што више раздрљује . . . Стеже му се кошуља, па дође крута као хартија — а још се он прући на влажну маховину. Кад се подиже, тежак је био себи, као да три вреће носи и кад пође кући ваљда од умора, стегао коњу уздице, па иде ногу пред ногу. Стиже кући и чим се мало огреја код ватре а њега поче нешто по леђима да жмари... До мрака се тако собом носио, ал кад дође ноћ, издаде га оно мало снаге. Оде Ставри. — Иди ти, тато, у кавану, мене нешто глава боли. Ставра се разрогачи и као да није чуо — Глава те боли, велиш? — Јесте, па бих легао. Отавра још те ноћи зовнуо лекара, и лекар, кад виде Нацка, некако чудно ману главом. Ставри се памет занесе; кад би с лекаром на само, једва га упита: — Шта је, господине? Лекар занесе очима на више, поћута, поћута па једва рече: — За сад је јака грозница, а видићемо сутра.