Стражилово

Б р . 9.

СТРАЖИЛОВО

133

„Хајде са мном, ћато — поп Зарија рече, „Сад се тамо кува, и меси и пече! Отиш'о сам с њиме, старца добро знадем, С њиме давно посла „званична" имадем. У соби је чисто —• да не буде стидно Прозорчићи мали, ал' опет је видно. 11о клупама уским чергпда 1 ) се шири, На њојзи су гране, цветови, лептири. Поседасмо лепо и домаћин поче: „Ето наше деце! Благослови, оче! И прстен се сврши, као што вера каже: Да се нева с војиом, војно с невом слаже. А за тим је баба (баш по вољи бира) Младожењи дала некол'ко нешкира. Када момчић прими те пешкире красне, Запеваше цуре песме милогласне,

А после га лепо, лагане и вите Пешкирима оним почеше да ките. Стоји момче младо од шеснаест 2 ) лета На глави му капа од целог јагњета, 3 ) Може у њу стати триест ока пара, То је адет овде код свију овчара! . . . Стоји момче младо, девојке га ките, — А једна му опет пружа комад пите Стоји момче младо, нит усана склапа, Обесише доста подвеза, чарапа. К'о додола права лепо момче било. За софром се пуном и јело и пило/ Распламтело вино и младе и старе, А весели Сима надувао јаре.

') Поњаву вову черга. 2 ) Овде жвне момка од шеснаеет година, а двадесет и три до двадесет и четир. 8 ) Момци носе велике шубаре са целим руном.

девојку од

Ј Е М А Ц. НРИНОВЕТКА ИЗ ПАЛАНАЧКОГ ЖИВОТА У СРБИЈИ. НАиИСАО ИЛИЈА И. ВУЕИНЕВИЋ.

све како било било, ал што деци сре' ћу покварише, на то се главом не обрну; а јога да се нису заволели, и како тако, ал овако као од гране откинуто. Па хајде да се каже, трајаће то два три дана, ил два три месеца, но никад не ће и престати. А што су и пријатељство прекинули, није им лако. Тешко је то, кад мораш проћи мимо кога, да силом главу окрећеш и гледаш у небо Друго је то, кад је неко стран и незнан, ал кад те очи вуку а главу окрећеш и силом хоћеш да си сам —■ није лако. Тако је и са газда-Симом. По иеки му нут дође па га све вуче Ставри, а овамо се силом сам собом одупире. Кад седне у дућану и гледа кроз прозор, како по који уђе у Ставрину кавану, а њему дође те иожели, да му се моћи у ког претворити па отићи, па кад му већ и то жељкање додија, грди сам себе: — ПГга ћу ја тамо? Не морам и не ћу. . . ПГга мени као фали овде? Ето, седим и гледам, као да сам тамо . . Ко то каже, да морам? . . . Шта ми је баш и та кавана: и дим и ларма и све! Овако седим и гледам . . . Нико ме и не тера да идем. Не морам! . . . Ако ћу каву ... имаћу, ако воде... имаћу, као и тамо! Што баш као и да идем ?

(Свршетак.) А Ставра ни к'о пре разговоран, пи да се као пре нашали. Види: крив је Оштетио човека, а како му се леио нашао. Оно правда се пред собом, да није могао исплатити, нит је, што је заложио, могао извући; наишла била човеку болест у кућу, па се осече на Ставру, кад му дође, као на дугамана, нит је време било угодно, да је могао наћи на зајам, давао је интерес, кол'ко би који затражио . . . нудио је све пиће за џан џабе — ал нико да се нађе. А да је негато отигаао газда-Сими и рекао: не могу да исплатим — није могао од стида, па ето како изађе. Ни добрих месец дана од Сретења а он сакупи паре и хтеде да му их однесе, ал ком помене за то, сваки му вели: »Не знаш ти Симу, не би ти примио, и да је хиљада« или »бациће их, кад однесеш, на улицу« ... А како навикао на газда-Симу, као на рођеног брата, па сад му је, као да је неког од рода изгубио. На газда-Симино место у кавани нико не сме сести и не знам да колико има света, оно стоји празно, ал шта му је и све то, кад Симе нема и кад му више и не ће доћи. Ошину време бичем своје коње, па кола замакогае подалеко. Прође и пола године, како се међу њима покварило и како се не гледају.