Стражилово

136

СТРАЖИЛОВО

Б р . 9.

— Па ето видиш, човек се каје и моли те . . . не помињи више, што је било. Превари се по пекад човек, а кад се каје, не треба га одгурнути. — Знам, знам, а оно ?

— Оно било па прошло. У газда-Симе се разли жуч. — Е, овај... кажеш тако ... исгина је ... Чујеш, Ставро, и заборави и да заборавим. — Спаситељу!

СРПСКИ ОЕСНИЦИ У НЕМАЧКОМ ПРЕВОДУ.

ОД ЛУКЕ ПОПОВИЋА, ПГга, превод! ? А мож.е ли зар миомирно цвеће наше народне и лирске појезије да мирише и мирисом својим да опија и заноси у туђем врту и у. туђој одећи? Тако ће зар помислити и запитати се многи од штованих читала,ца цењеног листа овог. Признајемо, да је у пеколико и оправдана бојазан од превода и у самој прози, а тек у појезији! Ми знамо, да вештина превађања, у опште, ни данас још није непристрасно оцењена; знамо и то, да каткад и најбољи превод очекује црна незахвалност у толико више, у колико је увек већи број оних, који воле и уживају само у оригиналу. Више пута и најодличнији преводилац мора тужно оборити гла ву, кад се лати мучног посла — превода појетичких — а добро проучи при свем том све оно, што су на овоме пољу људи од ауктори тета: Шоиенхауер, Гелерт, Готшал, Боденпггет, Кертбепи и многи други изрицали. Но ма колико биле тешке осуде строгих и неумитних критичара, ипак се мора признати, да је на пољу преводилачке књижевности и у других народа, иа и у нашем народу, не само много с успехом урађено, већ и много и заиста лепо ремекдело превода створено. Јест, да и овде има места она еванђеоска реч: »Многи су звани, али је мало избраних.« Ми се овом приликом не упуштамо у дубље расматрање и оцењивање онога, шта је и колико је у нас на иољу превода до сад урађено. Повода овим нашим речима даде један превод, и то превод песама наншх одличних представника лирске појезије, које је марљива рука заиста ретког вештака онако верно и красно у туђе рухо заоденула. Вештак је тај крв од крви наше, г. Светозар Манојловић, ц. кр. капетан нри телесној гарди Њ. В. краља нашег. Није томе тако давно, како је г. С. Манојловић краспом збирком наших народних и лирских песама, што их је на немачком језику издао, заинтересовао не само највише, већ ско-

ПАРОХА У ПАНЧЕВУ. ро и све кругове образоваиог света. У књизи: »8 е г ј 8 с ћ е Б1 с ћ <; и п »• е п, I) е и <; 8 с ћ V о п 8 V е Ј о г а г М а п о ј 1 о V 1 с (Е18еп81;а<И;. 1т 8еЉб(;уег1а^е (1е8 УегГаззега 1885.), поред неколико народних песама, заступљени су наши одлични представници лирске појезије. Ту је: Др. Јован Суботић, Грчић-Миленко, Бранко Радичевић, Змај Јован Јовановић и Васа Живковић. Ми смо ову красну збирку прочитали с правом иасладом и правим уживањем, а уверени смо, да су то исто осећали и сви они, којима је ова — сада већ тако ретка — књига до руке дошла. Ко се икад бавио било то нреводом било сравњивањем превода ма и најмање песмице; ко зна, шта се све захтева од иреводиоца; ко познаје све оне тешкоће, на које нреводилац наилази, кад хоће на туђем језику да ирикаже садржај, тенденцију и сам дух оригинала, за тим метар и слик с једне, а с друге стране да се не огреши о језик, на који преводи, тај ће лако појмити, да је превод мучна и тешка работа. Но наш преводилац био је свестан оне вештине, која се, да се послужимо речима Боденштетовим, не састоји у томе, да се тешкоће при нреводу покажу или да се у њих западне, већ је вештина у томе, да се мушки савладају. Вештину ту признала је у своје доба и стручна критика, која је обилатим речима похвале трудбу преводиоца обасула. Али сва она похвала, коју је г. Манојловић на овоме пољу ножњео није га могла као што је, признајмо искрено, данашња критика многог млађег песника нашег, кога је увенчала може бити доста рано ловоровим венцем — размазити и успавати, већ га је подстрекла, те је са све то випте и више воље, љубави и венггине заропио у ризницу нашег песништва и вади из ње чисто бисерје те га ниже и приказује страном свету, заиста колико на дику и понос себи, толико и народу, из кога је поникао.