Стражилово
Б р. 10.
И хтједе да јој пољуби оне лијепе усниде. Она се измаче и поче плакати. — Ох, мајко ! И тебе у невољи да оставим ? Ја провирим кроз лишће на барона. Дрхтао је као прут. Очи му час зачкиље, час их избечи. Зној му капље са чела. Тата врисну. — Шта је? — а глас му дрхће. — Јој! Како си страгаан! — Страшан . . . страшан . . . Ја? — па протрља знојавно чело. — Дај ми руку! Тако. Дакле идемо ноћас, . .. знага, Тато, ноћас . . . Њој ноблиједегае усне. — Не, бароне! Не ћу! Не вјерујем ти већ више. Преварићеш ме! Да се прво овдје, ма и тајно, венчамо, па онда. Мени одлану на срцу. Барон се обрецну: — - То не може бити! — Него? — Онако, ако хоћега? И онда дуго ћутагае. Тата прекиде тигаину. — Љут си нешто? — Ти си узрок томе? Што ми не верујеш ? — Српкиња сам, па ми је образ и од вјере већа светиња. Дуго смо већ овдје, хајд'мо! Устали су и отишли, а на моју засједу и не погледаше. IV. Сјутра се по Сарајеву разнијело, да је барон са Татом код Лапиганице агаиковао, »ашиков'о, лице обљубио на срамоту остарјеле мајке« . . . Мени се крв следила, кад сам чуо. Ја бијах свједок свему. Па знам, да тај глас није истинит.
147
Морао је сам барон то у своју корист разгласити. Одем кући и напигаем му ово писмо: — »Господине бароне! Тата вас до лудила воли, ради вас заборавила је и на свој род и на вјеру, а ви ју обмањујете и радите, да је упропастите. Свргаите с њом што прије као поштен човјек! Свједок сам оног, што сте јој јуче говорили, па дајте јој вјеру своју ил' пред вашим ил' нашим олтарем. Вјенчајте се! Ако то не ћете, оставите је на миру, или се добро држите, шта вас море снаћи. кад се ноћу кући упутите. Море вас лако Бистрички поток снијети у Миљацку. ■— Марко Петровић.« Још тај дан чуо сам за барона, да се некуд спрема. А сјутри дан у десет и по сахата одлази железницом на допуст. Послије га већ нико није видио. V. Нијесам нигата Тати о томе говорио, ал' она је чула од других, да је барона несгало. Онда јој се тек ночеше смијати. Сирота, кајала се, а у кајању успомене јако срце тигате . . . Неколико дана није прогало: око јој потавњело, а лице подбуло. Плакала је дан и ноћ. Да л' за бароном ил' гато не послуша пријатеље и другарице? . . . Највигае је морало бољети, што сви вјероваху у измишљене гласове. 0, њен је образ тако чист! Јуначки га је очувала! . . . А зар није смјела љубити? Онда је срце криво.
СТРАЖИЛОВО
0 М 0 Р И К А. У дубини тавних гора, где широка липа мири, Усамљена оморика црне своје гране шири. Њено тавно тужно лисје на вечну те тугу сећа... Ах, ја знадем њену прошлост, к'о и прошлост другог цвећа. Видиш оне развалине на висини тавних гора? 'Го су трошни споменици разорених царских двора. С горком тугом бацајући сузни поглед у долине, Царски син је, давно некад, жељно глед'о са висине. А у вече певао је сетну песму пуну бола, И на њу се одзивала друга песма одоздола