Стражилово

Бг. 10.

СТРАЖИЛОВО

151

вој даје два имена „Не1епа ЈЗеарта" и каже, да се она по смрти Николиној преудала за Сандаља Хранића, хумског војводу. Но за Сандаљем била је Јелена, удовица ђурђева а не Николина, и она се у тестаменту свом сетила и сестре своје „Деспине". А гата мислиш, драги читаоче, зашто оба та Дубровчанина толико натежу са зетовима, односно кћерима Лазаревим ? Само за 'то, што се освртали на казивање и причање, по ком је Милош Кобилић био зет Лазарев, те је и том тобожњем зету кнез-Лазареву требало и у историји направити и наћи места међу зетовима Лазаревим. Узевши из приче, да је кнез Лазар дао Милошу Кобилићу кћер своју Вукосаву за жену, нађоше се обојица, то јест и Орбин и Лукаревић, у невољи и у недоумици, шта сад да раде с осталим зетовима Лазаревим и којега између правих зетова Лазаревих да жртвују ? Лукаревић је наиустио ђурђа Срацимировог, Зећанина па и на родословној таблици у Орбина нема тога ђурђа, већ се као зетови Лазареви спомињу само: 1. Вук. 2. Шишман. 3. Никола и 4. Милош Кобилић. А шта веле наши родословци, писци и повесници

из прошлога века о кћерима или о зетовима Лазаревим? У општој оној „повести о кнезу Лазару и Милошу Кобилићу и осталој српској господи, који бијау у пољу Косову" (8(;агше X. 187. и 200.) каже се, да је прва кћи Лазарева Мара, пронаречена Видосава, дата Вуку Бранковићу, а друга Јела, да је дата за Милоша Обилића, а по смрти Милошевој удаде се за Баошу Зећанина и т. д. У троношком родослову (Гл. У. 79.) нише: „(Лазар) к'шедт. кт. 2[етв, едјошв ушнраетћ н носдедшпо дшерк скот Ммдш оврвудетт, /л снна Нлшшн, гаже но смертн Дл^лрекон длнд кмстк султднл Плкцнтл гврсклго, нл М1 ;сто ше е ,.л носдглл г;л Клјошв дрвгд Дферк Дл^лрекл, 1лже кмлл женл Мнлошл кшцл н коекодн ксегсо коннсткл". — А на стр. 74. каже се у истом родослову, да је Лазар био снлеш. отт. сош/,л кнд^л Н)гл Когдлнокл н кил/л Кскл Крлнкокнћл н кил/л Унлошл Ог .илнћл, нже кдх« сонрлженн дфермн Дл^лрекн (и то још за жива краља Вукашина, дакле пре г. 1371.); и опет на стр. 93. »II кт. мт.сти Унлекм кг. домт. Клшшект. длтл стлрт .ншлА кдокл, Унлошл кое одн женл, от иедже роднллсл Лнгелмнл нрснодокнлд (тако?)

(Наставиће се.)

ПРОФЕСОР КАРИЋ И Пред нама је и друга свеска „ Србије"*) од проф. Карића. Критика још није изрекла свој неумитан суд о овом важном делу; али, и ако знамо, да баш она дела пролазе необјављена, која захтевају највећу пажњу, ипак верујемо, да ће критика изрећи своју, када цело дело угледа света. Нема сумње, критика ће морати признати неуморни труд проф. Карића око озбиљна послч, да речима и сликама упозна српски свет са обновљеном краљевином Србијом. Ово је истина пре проф. Карића урадио Милан ђ. Милићевић, а и други су покушавали то исто. Свакако проф. Карићу припада заслуга, што је прикупљени материјал систематизирао, допунио и свео у округлу целину. При том Карићева је Србија прво илустровано дело оваке врсте. — Критици, дакле, признајући проф. Карићу заслугу за овакав рад, биће задатак, да испита и оцени: како је разрадио прибрани материјал. Остављајући позванијима од нас ову дужност, ми ћемо се зауставити само на одељку п К%ижевност и (стр. 263.—269.). Пре но уђемо у претрес онога, што у овом одељку пише проф. Карић, треба да констатујемо две главне погрешке. Прва је, што је делио књижевност: на књи'*) С р б и ј а, опис земље, народа и државе, од В. Карнћа. — У Београду, државна нггампарија краљевине Србије 1887.

СРПСКА КЊИЖЕБНОСТ. жевност краљевине Србије и другу српску књижевност. Разумемо, да је у овој књизи говор само о краљевини Србији ; али настаје нитање, да ли се духовном животу српскога народа могу поставити границе онако исто, као што се постављају његовим раскомаданим земљама? Да ли се душа српскога народа може онако исто мрцварити, као штоје измрцварено његово тело? — Не заиста, јер књижевности Србије нема, као што нема ни књижевности бачке, банатске, сремске, далматинске, босанске и црногорске, већ има само сриске књижевности. По.једини српски крајеви могли су, више или мање, у појединим временима, доприносити развитку или застоју књижевности. Српска књижевност могла се, јаче или слабије, развијати у овом или оном пределу, према околностима или приликама, у којима се налазио српски народ. Но нико нема права (све и да се то може) казати : ово је књижевност Србије, ово прекосавских Срба, ово Далмације и т. д. То не допушта сам развитак српске књижевности, јер је једном правцу ударен темељ у једном српском крају, а последнике нашао је у другом. Многи и многи писци почели су свој књижевни рад у овом крају, а наставили га у оном. — С тога је проф. Карић и могао само писати, колико су Србија и њен поли-