Стражилово

ТРАЖМОВО

»АВА ВУ, Нв?1?1 ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 11.

У НОВОМ САДУ 17. МАРТА 1888.

ГОД. IV.

САМОТНИ МОМАК.

ледао га тупи свиЈет као чудо само, а он шето покрај мора тамо и овамо. Блистало му око младо у сред ноћи тајне, иричало му море тихо неке приче бајне;

Свијет шета, момка гледа бл'једа покрај мора; али шта ће св'јету гласи оних разговора? Момку бије срде младо, светини не бије момку блиста око живо, светина се смије.

„Хајте кући! Боље ћете тамо уживати, кад на овом силном мору не знате читати!"

бјеху приче и предаје, бјеху пјесме миле: ах, дивно ли му пјевају поморчице виле ! У лађиду момак скочи, оде на сред мора, да не чује свијет гласе тајних разговора. ДУХ ВРЕМЕНА САД ЈЕ ТАКИ!

Јосип Верса.

ПРИПОВЕТКА ИЗ С ПРВИ IX. ј Iа вечером поп Стеван крупно мисли. Нико речи да проговори. Само госпођа Рашићка хоће да је нешто необично слатка. И до сад је била мед пред Бранком, али сад као да ће да се сва разлиже. Чак му је одушевљеио говорила о преносу песникову и још више: одобрила и то, да је учитељ Кнежевић ваљан учитељ, ма колико да је избегавала, да лепу реч рекне за њега пред кћерком. — Могао би и у вароши где бити славан човек, — рече госпођа Јеца. Другим речима, а то бар мисли: „Путуј, игумане ..." — На добром је месту, — одговори опет на то Бранко. — У селу су нам исто тако потребни ва-

Р II С К 0 Г А Ж И В О Т А. ДЕО. љани учитељи, као и у вароши, ако не још и потребнији. Ето, он је кратко време ту, па видим, да га и сељаии јако уважавају, јер слушају његову реч. — Мој синко, — уилете се ноп Стеван, —■ а да што сам ја ту већ двадесет и толико година ?! Учим ја то и говорим. Од како је Брајковца и Брајковчана, нису имали таке школе, као сад. Треба да имаш на уму, да сам ја месни школски надзиратељ. — Тужи ми се, сиромах, само, да га неко опањкава код власти, па сваки час добија некакве налоге и увек друкчије, — вели Бранко. — Чини ми се, да је већ тражио друго место. Из његова данас разговора чисто бих то морао номислити. И попа, и Гашићка, и Јелена забезекнуше се па