Стражилово

162

те Бранкове речи. Попа и Рашићка се и нехотице погледанге. Свако, наравно, по свом рачуну. — Право би и имао, — примети Рашићка. Штета је за њега, да се потуца и пребија по селима. Ја то и опет кажем. Оно јест да и у вароши може бити опет само учитељ, али друкчије се цени тамо такав човек. — Нека не мисли само, да и тамо није свештеник старији од њега бар у цркви, —• рече попа. А Јелена не сме ништа да каже, већ саже главу, па стаде гутати, као да јој нешто засело у грлу. Бранко као да не ће више о томе да говори. И сви заћуташе. И опет свако мисли на свој рачун . . . — Треба мислити даље од носа, — проговори поп Стеван одлучно и као да некога љуто хоће да укори, а опет да изгледа и као очински савет . . . После вечере оде госпођа Рашићка с Јеленом „за иослом". Оста сам ујак с нећаком. — Да, да, треба помишљати на своју будућност, — проговори парох; ионда се непосредно обрати на Бранка: — Јеси ли ти кад о томе помишљао? — Моја будућност биће ми само наставак прошлости моје. Рад, то ме чека. — Рад, рад! ? Сви ми радимо. Човек, кад помишља. на своју будућност, — вели опет парох, не замишља увек самога себе. Нраотац наш Адам имао је у рају свега, па опет му било дуго време, чамио је, док није добио своју половину, своју Еву. Бранко се насмехну: — Док ја дођем до своје Еве, протећи ће доста Дунавом. — Мој синко, не треба ни то баш тако далеко одлагати. Ко је рано легао и рано се оженио, није се покајао. Не ћеш се, ваљ'да, угледати на те наше учене и неучене докторе, што траћкају своједрагоцено време у левентовању. Поштен човек треба да помишља и на породицу. — Поштен човек треба најпре да се побрине, како ће издржавати породицу своју. — Не мислиш, ваљ'да, да ћеш вечито ђаковати? Бранко одмахну главом: — То је за мене, за сад бар још, тек само празан разговор! Сад већ не може поп Стеван, да омладинску ћурдију не одгрне, те не покаже своју стару ћуд. — Па да о чему ви омладина разговарате, кад се састанете? — Како кад. — Водите туђу бригу. — То раде беспослене жене. Не ћете тек рећи то за омладину.

Б р . 11.

— А да шта је друго та ваша дерна политика него туђа брига? — Општа ствар неје туђа ствар, него свију нас и свакога појединца подједнако. — Синко, то су тек само празна нагваждања, дангуба и беспослица. А кштапа виттагшп: завађај брата с братом, сина с оцем, и тако даље. Ко седи с миром, том је добро. Богу божје, цару царево, па мир! — А нама? — Принесенија јадите, повељенија творите. — Понда? — Ја тако, од како се знам, па хвала Богу! А видим, како пролазе ти, који вичу: „Слобода,... народно право, . . . аутономија, . . . избор, . . . сабор!" Треба вама Стратимировић и Бах. Каква слободна штампа ? Грдити своје старешине, исмевати своју светињу . . .! То је зар слободна штампа! Размахнуо се поп Стеван, па заборавио, каква му је задаћа задата за вечерас. Вук длаку мења, али ћуд никада. Никада свог века неје поп Стеван помишљао, да ће бити кадгод и проводаџија, па, ето, под старост дотерао и дотле. Мучна улога! Неблагодаран занат! Ама зло је почети, још горе не започети Госпођа Рашићка хоће да му век поједе, што до сад већ неје говорио с нећаком својим о томе. А он опет зазире и од „омладинца", као да меће на коцку не знам шта. Стало поп-Стевану ипак досга до тога, да му сестрић бар лепо мисли о њему, као да се осећа нешто крив, што је и њега и матер му тако одбио као блато с иогу, па би зар колико толико то да заглади. Неје имао свога сталнога уверења, ни док му је била жива његова покојна Стаза; а поред Јеце нема никаквога. Но да потраје овако даље, ишчаурио би се из њега под старост, Боже опрости, „омладинац најчистије крви". Сад се чисто трже, кад виде, да је заорао дубоко опет на своју стару бразду. Изгори поп Стеван између две ватре. Ако у гору вуци, ако у село Турци. Ако ће натраг, ту је Скила, мати, која би да удоми своје дете, његова Јелисавета; ако ће напред, наићи ће на Харивду, на омладинца, који га може исмејати за „најмудрију" реч. Лакше би му било, чини му се, на архијерејској служби придику какву исплести; а неје ни у Брајковцу придиковао, од како је дошао ту за свећеника. Бранку дуго време поред таквога разговора са својим ујаком, па се диже, да иде. — Куда журиш ? Седи, да разговарамо, — задржава га попа. — Нисмо се честито ни поразговарали, како си ту. То је истина. А ко је томе крив? Као да и један и други избегаваше интимнији разговор. Бранко

СТРАЖИЛОВО