Стражилово

Б р . 11.

СТРАЖИЛОВО

163

би тешко и дошао у Брајковац, на ујаков позив, ујаку за љубав, да неје ту и Јован и да не осећаше збиља потребу, да се одмори. Готово да је био већ и заборавио на ујака; а кад га се и сетио, неје имао повода, да се загрева љубављу каквом према њему. Пог: Стеван, опет, ако се и приволео на Рашићкино наваљивање, да доведе Бранка кући, ако је то сматрао и као неки начин, да би свој стари грех према сестри и сестрићу загладио, осећао се туђ према њему, туђ, јер и оне сродничке пажљквости беше већ нестало у себичному његову срцу, туђ, јер предвиђаше, да их и мишљење и назори деле ужасном провалијом. Нуз то и зазираше од њега, да му кадгод не пребади, па још, мож'да, нред госпођом Рашићком, што је небрат према сестри. Тога страха се, до душе, доцније опростио, јер као да је омирисао, да Бранку карактер не би тако што никад допустио. Али сад опет баш та сталност, та строгост и озбиљност у карактеру Бранкову улеваше му то јачи зазор, зазор, што га осећа слабији према моћнијему, што га осећа кривац према ономе, чијега се суда боји, ако је и уверен, да му „кругове његове" не може побркати.

— Седи! — вели опет попа Бранку. — Не да се насути вода у решето, — одговори онај. — Батп имам важна разговора с тобом. Бранко се изненади. Спусти се на место, где је седео био, а ништа не вели. Е, сад или никад, поп-Стеване! — Хоћу да те женим. Бранко избечи очи у њега. Гледа га, па не зна, да ли да се одсмеје као на шалу или да прими као истину. Поп Стеван, Бог ме, не показује ни мало воље за шалу. Тако сухопаран човек и не зна, шта је шала. Г1оп Стеван је осетио поглед Бранков, па, ако му је образ иначе и могао доста да поднесе, садсенађе у великој неприлици. Чисто не сме да му гледа постојано у очи, и, што му се давно и давно неје придесило, —- поцрвене, е, поли га, Бога ми, румен до иза ушију. На једаред би Бранку све јасно, пуче му пред очима као — понор . . . (Наставиће се.)

П0СЛЕДЊА УСПОМЕНА НА ЛАУРУ. (ЈУЛИЈЕ СЛОВАЦКИ).

давно без срца ^ 0 јаднице Ј1ауро

данас без разума - јоште за живота, Теби у сред глувих успомена, шума, Офелијин венац моја рука мота. Кб змија ће он ти да обвије чело, Кад га уздрхтале твоје руке приме: То ј' различак, рутва, сламке, чедо бело, А то цвеће значи: не заборави ме! Олуј нас живота, кб траву новија, Пређе, али главу ничице обара: Не теши те осмех, бол те не убија, Остави те разум и памет ти стара; Тих покој се с тобом никада не дружи, Вихор уништења никада да нирне; Сунце не весели, месец не растужи, Смрт не ће да прими међу сенке мирне. Што се тако хладиа бешћутности стена На срдашце моје свом тежином свали? Зар што смо се некад у свету опсепа На једној путањи срели. упознали? Зар што сам те лиром и песмом из груди Зором пробуђив'о, успављив'о мраком? А ти више тужна, него тужни људи, Бегала си свеђер за другим призраком.

И тако се дигла небу под облаке, И нестала тихо у лазуру снова; Слила се у бледе месечеве зраке И вргла ми ружу свенулих листова. Не знам, је л' ти с чела пала та увелка, Ил' је твоја суза канула из ока, Или ми је рука каквога анђелка Добацила ружу с неба, из висока. Тама твоје душе, к'о чума потајна, Са твога је тела на ме прешла била. Ви'ш отров у срцу ? — то је суза вајна, Коју но си мени у срце салила; Видиш, како гасне моја румен стара, Где су некад ирешла твоја кобна уста ?.. А на глави венац од паклена жара Ужегла је твога ока ватра пуста. Данас, кад ми косу бес кида олујни, Кад ми чело кале плами разуздани, Још ми понос дрхће на образих нујни', Што ме такав огањ не мож' да стамани. Данас не знам, где је срећа овог света, Ја не могу никад срећних људигредом; Усијаним челом вапијем : проклета ! Проклињем те срца свога отров-једом.