Стражилово

Б р. 12.

СТРАЖИЛОВО

181

Да не би у беспуће, над бездну не наврз'о, А мудрост нашу мани, слабе су у ње ноге, Живота пути дуги, у њему муке многе, Да не би своме знању чинио можда бруке, У море својих суза када те хитну муке! Та где сте, мудри људи, што вас је гуја јела, Те вас је влашта памет од зала спасла смела ?! Негдањег себе сенка ено га један иузи И прти пусте дане у дрној горкој тузи. Сломљен је доле наго, око му земљу гребе, Не може да се дигне и гледне поврх себе; Боли га тиште тешки, ране му срде деру,' Што му је знање хладно оплевило баш веру; Те тако блуди жићем, страва га нека трза, И јека звона с куле празно му срце крза. Сред пуна света самац, па никад да се прене: Чија су ово јата? Ео ли је око мене? Та то су моја браћа, што око мене стоје, Та то је моја црква, што моме Богу ноје! * Немојмо, браћо, тамо на после лаке руке, Немојмо само, браћо, у нове у хајдуке! Тима се не ће горе, слободе златна стана, Где за крст часни Србин није се бој'о рана.

ч- е-5«зн'

Вражија то је књига, опаснога је смера, Што сваки углед руши и свему што замера. Ох, пуне то су главе а пуста то су срда, Из којих така мудрост у грешну смеру врца! И ова земља грдна око свог сунца броди, На за виделом света и ти ми, брале, ходи А да смо сви јунади, па шта донели дани Све вечним за сунашцем, а фењера се мани. У њему чезне уље, слаби га трну даси За оним само, брале, што нигда се не гаси! Светови око њега дивовско коло воде И вечно ето тако пучином вечном броде. Пухора мани пуста, пуно је црна гара, А хладне греји груди виделом вечна жара. Ох немој, брале, тамо на иосле лаке руке! Та немој само, брале, у нове у хајдуке! Иред олтар падај свети, густа се хвата тама, На себе тамо тражи и освој себе сама! * * * Промисао да По облацима сивим химне јој ноје гром И на дну мора црвак, у бездни мрачној мравак; Сићана вала шапат, лелујак зелен-листа, Звездано јато златно, на небу што се блиста! Јован Симеоновцћ-Чокнћ.

ЗАБАВЉАЧИЦА.

НАПИСАЛА

^ао заслепљена СЈаЈем високих огледала, коЈа су допирала чак до доле, свежом бојом ћилимова и одсјајем златних оквира, застаде девојка код врата, па подиже руку, као да покрије очи од дивоте, која ју опколи, али у добри час дође к себи. У место да се неусиљено поклонила, као што то приличи изображеној девојци, поклонила се дубоко, врло дубоко, као што је, ваљда, мати тому научила; јер тешко да би пало на ум тако нежном и окретном створењу, као што је Катица, да се поклони тако невешто, како ни мало не приличи њену добу и њеној спољашности. Бојажљиво корачајући, дрхтала је не само пред том оштром госпом тамо у тој сјајној наслоњачи, што јој свилене хаљине при сваком покрету тако лепо, ах тако лепо зашуште, да јој срце у грудима престане куцати, — него и од страха, да не би поклизнула на том необичном поду, који је гладак као поледица. Тако се приближавала госпођи саветниковици, а ова са неким унутарњим задовољством посматра њену збуњеност. Та охола госпа не ће да се понизи, да преду-

ПРИИОВЕТКА. КАРОЛИНА СВЈЕТЛА. (Наставак.) сретљивом речју или осмехом осмели девојку, већ допушта, да јој приступи и пољуби јој руку, па да је онда мери од главе до пете хладним иогледом. Девојка, тек ако јој је седамнаест година, дрхће иред њом као прут. Сигурно никад пре тога неје ступила без старијег у туђу кућу; па сад стоји сама, без заштите, без одбране пред тако високом госпођом, у чијој је руци, тако рећи, њена срећа! Саветниковица започе с њом прави испит; испитује је озбиљно као какав инквизитор, јасно и одмерено, али безобзирно, колико јој је година, како јој се зову родитељи. Еатица одговара на њена иитања учтиво, с очима иуним суза; стоји пред саветниковицом скрушена, као каква грешница, која очекује своју пресуду. Тада зачује пријатан мушки глас. „Није ли по вољи, госпођице, да седнете?" понуди је Едмунд врло учтиво, па јој пружа столицу, и гледа на матер прекорним погледом, а ова све црвени од једа, што се ту он меша. „Мати вас не сматра за туђинку у својој кући", настави, „иначе би се сетила, да вас

понуди, да седнете,