Стражилово

Б р . 13.

СТРАЖИЛОВО

199

Пуковник прими очевидно врло радо тај уљудни нредлог, па се растане са својом домаћицом у највећој љубави. Едмунд се никад не брине о мајчиним плановима. Саветниковида јогунаста и охола — уређује све по својим застарелим назорима, па се није никад ни освртала на синовљеве приговоре. Он се навикао мало по мало да ћути и остави њој да управља и влада све, какогод хоће, па се чини њеним стварима и невешт. Допустио јој је равнодушно, да сазида на најлепшем месту у врту кућу, па да је да под најам и слушао је врло немарно њено извешће, да се високородни укућани већ изволели доселити. ђура је већ опазио оца и кћер, па се сагласио са тетком, која се одушевљено дивила изванредној лепоти младе баронице и правом племићком изгледу старог господина. Али Едмунд, знајући, да му је мати и сувише наклоњена тој врсти друштва и да капетан свако њено мишљење, улагујући се, одобрава, не обрати њихову разговору ни мало пажње. Неколико дана прошло, а Едмунд скоро заборавио на цове укућане. Једанпут у вече врати се раније него обично из шетње, па се на тенани по широким степеницама стане нењати у своју собу. Црвени зраци на заходу сунца падају кроз целу ширину великог прозора на мраморне стеиенице, украшене киповима, па застајкују, као са радошћу, на величанственој високој згради, где говори о изобиљу не само сваки и најситнији украс, него и најнезнатнији предмет. Едмунд је данас замишљенији него иначе; штета, што га није Катица видела. Заиста би погодила, о чему сада премишља. У један мах нешто зашушта као свилене хаљине. Он дигне главу. Њему баш насупрот иде, не, лети нека госпођица. Едмунд се упрепастио; то га потресе, као да га неко у срце удари. Као ирикован, без и једне речи стоји — анђео, девојка, вила! Каква је то небеска појава? Госпођица га погледа брзим погледом, а он све једнако стоји и на њу гледа; није скинуо ни шегаир, ни једном речју је не поздрави, па, шта више, не сврну јој ни с пута. кад, лака као срна, руменија од вечерње румени, поред њега протрча и нестаде је у сенци између стубова. И кад више није могао чути шуштање свилених хаљина ни лаких корачаја девојчиних, и онда је још непрестано гледао на место, где се она у сумраку изгубила. На то шкрипнуше негде врата. У највећој хитњи, као крадљивац, бојећи се, да га когод не ода, пожури се Едмунд у своју собу, да га нико не види. Ба ипак је баш он сам на нечувен начин поха-

ран. Лепе девојке нестало је заједно са његовим миром !• А како му је тек било онда, кад се другог дана у подне, као обично, у мајчиној соби на наслоњачу угодно наслонио, па са књигом у руци на лепоту девојку мислио: а врата се отворила, и господин барон П. увео своју кћер, да ју госпођи саветниковици прикаже, напомињући јој њено пријатељско обећање, да ће се за девојку заузети, па ју са друштвом упознати. Алма је то била — она вила, онај анђео, она богиња! — Да саветниковица није дама сотте П једва би се уздржала од плача од самог блаженства. Та, сад ће она постати бароничина §агс1е с1е <1ате, па још тако дивне, тако изванредно отмене баропице . . . Надвладавши своје осећаје, измени са бароном и Алмом читаву књигу углађених, у таквом случају неизбежних фраза. Едмунд их није слушао, а, као што је изгледало, баш ни ђура, ком се очи при погледу на девојку нромениле у два жива пламена. Катици се исто то десило, што и тој двојици. Седи код прозора са својим шавом, па гледа на госпођицу, као да не може да верује својим очима, да може бити на свету такве дивоте и лепоте; а ипак јој лебди неко у мислима, на кога јој наличи млада бароница! Ах сећа се! Тако, баш тако изгледа та госпођица, као да је најлепша песма из Едмундових књига оживела, па сад говори, креће се и смешка се . . . „Воже мој, какав је то анђео!" гаапуће тихо. Али Едмунд, иначе тако равнодугаан, чу нехотице њене речи; окрену се поплашеној девојци. А ова нретрну, да ће је за превелику јој љубопитносг покарати. Но он се насмехну на њу, . . . насмехну се тако изванредно благо, да она онесвесну, да заборави на све остало — и на саветниковицу и на младу бароницу, и хтела не хтела морала се читав дан смешити тако, као он ! Смешила се и на стару куварицу, на ону, која мисли, да јој Катица пркоси и да је примљена, само да њу надгледа; смешила се и онда, кад је иосле сама остала на гаву код сточића; смешила се и у вече на голе зидове своје собице, па се нагнула ћутећки над бледим цвећем у узаном прозорчићу, па гледала на „звезду младог господина", . . . па и први зраци сунца, што се рађало из ноћног крила, па позлаћивало високе забате и чађаве димњаке кућа, затекли су још благи осмех на невином јој лицу. Млада бароница долазила је сад сваки дан саветниковици, пратећи ју час у друштва, час у позоригате, час на игру, час на концерт, у кратко свуда, где се скупљао богати свет. Саветниковица догала