Стражилово

Б р. 16.

СТРАЖИЛОВО

243

— Знам ја, брате, шта ти мислиш. Но не бој се. Нису то руске нихилисте ни немачке социјалисте. То су људи прекаљени начелима напреднога духа времена . . . Ама молим те, зар ти не видиш. да у нас нема никакве дисциплине, нема странке: ради, како ко хоће, а живи још од свог старог народњачког сала, преживајући огризине отрцанога либерализма. Још док је био међу њима онај „душе чисте као крин," који им је свима смео у брк рећи: „Ја тако хоћу! — да, још док је чича био у снази, и држао узде, и знало се, бојаги, нешто и видило се, тобож, некога рада, макар да се заман викало: „Хлеба! Хлеба!" А тек сад? Зар ти не видиш, шта се кува ? . . . И сам си пре неки дан рекао, сећаш ли се, како отровне мијазме почињу да трују наш политични ваздух. Не, овде сад више не треба тиха рада, овде треба олујине: загушљивост је ужасна, притисак не да дахнути. Нова се омладина организује. Ц кад се појави, појавиће се од мах организована. То не ће још дуго трајати. — Имали смо ми већ једном и организовану омладину. — Са старачким идејама ! — подсмехну се Јован. — Неколико њих што је вредило нешто, остали тек лак еспап . . . Нова организована омладина биће један као сви, сви као један. То је наше зло од увек

и било, гато смо пуштали Једном све, па, ето, чим га нестане, где смо, шта смо ? Наша је стара болест идолопоклонство према, тако званим, аукторитетима. — На може ли ту бити дисциплине? — Још те какве! Сви знамо, шта нам ваља чинити и како се владати, не треба нам команде. — Чујеш. Ја бих ни пода шта држао свакога младога, па још интелигентнога човека, који не би разабирао за јавне ствари. Него омладина, а ту се у нас рачунамо ми ђаци, трговачки момци, и тако даље, све људи млади, који још нисмо ништа свршили, који једва да умемо и слутити, како се води туђа брига, једва да и назиремо, шта је то јаван живот, . . . омладина неје, мислим ја, нозвана да иоди коло, она не може давати правац, одређивати ток народној судбини. Треба да водимо рачуна о раду нагаих људи, треба да знамо, камо смерају, али . . . — Али да ћутимо, ваљ'да, па да им климамо главом, као оне лутке на гајтану у вургатлпратеру? ! II ти се заводига за аукторитетима! Е, па да Бог ме: ап§-ећеп<1ег Рго&взог! Јеси чуо, ти ћега бити таки консервативац, као што га је Вог створио . . . као да те гледам. Твоји ђаци не ће смети пред тобом читати ни „ђачки растанак," ма да си ти данас тако занесен зк Бранком. (Наставиће се.)

ЧИКА ЗОРАЊ ПРИИОВЕТКА ИЗ СРПСКОГ Г.1УМАЧКОГ ЖИВОТА. ПРИЧА М. К. Д

ећ од неколико година станује код господара Данића из авлије жена и ћерчица чикаа Зорана, кога је сам господар Данић наговорио, да оде у глумце, још онда, када се заснивало наше српско народно позориште. Пре тога био је чика Зоран стражмештар у војсци. Као и данас, тако је и онда, наше народно позориште путовало из места у место ; само с том разликом, што се онда задрзкавало дуже временауједном месту. Одушевљење је тада било много веће, а бога ми, и године друге па је и наш свет био друкчији. Чика Зоран је путовао сам са дружином, јер није могао, поред своје малене плате, на путу издржавати и жену и дете. Г. Данић му је бесплатно дао стан за његову малу породицу, а он би сваку згодну прилику употребио, да као човек дође мало и кући, да обиђе своје. Варош Н. лежи на Дунаву, и тако скоро из сваког места, куд наше позориште одлази, није било тешко чика-Зорану наћи прилике, да чешће својој кући дође. С почетка је једва једвице излазио

на краЈ са својом маленом платом, али се као човек довијао; преписивао је улоге за друге глумце и таворио се свакојако. Жена му је, срећом, била од оних доброћудних створова, који су навикнути да сносе сваку беду и невољу са својим другом. Једном речи био је то тип старих Српкиња. Кћи му, безазлено девојче, није ни знала за све то, те је живила задовољно поред своје добре мајке. На срећу не потраја дуго ово бедно стање чикаЗорана; избавила га је сама његова особа, звучни му глас а нарочито његово круто војничко држање. Ова својства, која су и глумцу нужна, упадогае брзо у очи уиравитељу те мој чика Зоран добије, да приказује улогу баш главом Милоша Обилића. „Милош Обилић!" 11а српска публика и оно доба!Екадбих хтео да вам и то описујем, морао бих развести на дугачко и на широко а вама је доста да знате, да је после одигране улоге „Милоша Обилића" престала невоља за чика-Зорана. Немојте мислити, да му је због његове вештачке игре одбор повисио плату. Не, то онда није било могуће; али чика-Зорану није