Стражилово

244

готово више требала ни она његова мала плата. Та и на што би му ? Сваки се то отимао, да славнога „Обилића" у својој кући почасти и угости. Та сам баћа Васа Србенда, богати чизмар у С., послао је после свршене нредставе „Боја на Косову" сваком српском војводи по један пар нових чизама. Свима, само не Турцима и Вуку Бранковићу. На цедуљи, коју је баћа Васа послао уз чизме управитељу, било је ово написано: „ Србиме брате, госиодин-управитељу /" Молим те као честита Србина и главу нашиж иросветитеља, да разделиш ове чизме славним сриским војводама, све ио рангу и старешинству, а ове најлеише и највеЛе славном ОбилиЛу Милошу, дики нашој. Уједно иозивам тебе и славног ОбилиЛа сутра мом дому на ручак и вечеру иа веИ докле устраје. А издајица Вук БранковиЛ нека ми не излази иред очи! Васа ЧутуриЉ Орбенда чизмарски мајстор. Ето тако је одушевљење владало онда српском позоришном публиком а то је одушевљење, код неких мање, код неких више, избијало на површину у разном облику. Све скупа излазило је на то, да је нашим глумцима било добро. Онај мали део на страни образоване позоришне публике губио се, као зрно песка, спрам одушевљене масе. * * * Протекло је неколико година; српска позоришна дружина обишла је већином сва српска места и свуда је чика Зоран по најбоље пролазио. Његовом се „Обилићу" придружио и „Краљевић Марко" па не знаш, који је од кога бољи. Та, оно, сви глумци добро и лепо „изигравају", али тек, тек — „Милош Обилић!" Осим тога, чика-Зорана је и одбор одликовао својим поверењем! Кад се Мргодић, глумац и економ друштвени, разболео те морао остати у Н-ској болници, онда је одбор дружине за српско народно позориште поставио чика-Зорана за привременог економа те тако му и плату повисио. Тамо овамо, еле чика-Зорану, што но веле, топло. Да ми је само Једног глумца видити, који би био задовољан са својим положајем! Та већ тешко је то наћи и међу обичним људима, али међу глумцима је то „апсолутна немогућност." Није дакле никакво чудо, гато је чика Зоран сад све силе употребио, да као економ иокаже, пгга зна и уме. Та ни један клин није смео отићи у штету, и где је год каквог нашао, одмах би се сагнуо, те грдећи и ружећи слуге позоригане са њихове непажње и нехатости, подигао би га и оставио на своје место. Та тачност чика-Зоранова није могла

Б р . 16.

остати неопажена међу његовим друговима, а како их је међу њима било и лакрдијаша, чесго се догађало, да су они — наравно из најбоље намере и за љубав „духовитом вицу" — проводили са чикаЗораном често неумесне гаале. Чика Зоран би већ њима много пута показао, ко је он, само да је већ једном „дјествителни"; овако се врло често уздржавао, јер као бојао се, да би му ови лакрдијагаи могли још што и шкодити његовом наименовању. Једног даиа у јулу искупили се сви глумци и глумице пред позориштем око свог колеге Николе Посоње, и овај их је забављао својим досеткама и шалом; сви су ишчекивали, да искуца девет сахата на да отпочну читаћу пробу из „Старог баке и његовог сина хусара". Носоња, и ако је био шаљивчина, ипак је потајно завидио чика-Зорану на његовим успесима а нарочито на новом му звању, па га је често боцкао и пецкао. Глумцима је то годило, јер међу глумцима но, ал то ви не морате знати. У сред шале и смеја, на један пут нестаде Носоње; но за неколико тренутака врати се; руке је држао на леђима; брзо се умеша међу другове, и пошто је из далека спазио чика-Зорана, да иде, поче им приповедати : како је чика. Зоран јуче купио старом певцу црквеном нов капут а певчев стари, са широком извешталом јаком и дугим реповима, себи узео и донео га у гардеробу. „Наравно", додаде злобно, „зашто не би био човек великодушан, кад га ништа не кошта, а овамо братац купи сваки кончић, сваки клин и сваку крпицу, само да се покаже, како је чуваран!" Неки су од глумаца повлађивали Носоњи, а неки га нису ни слушали. Ето ти и чика-Зорана. Како дође, поздрави своје другове са: „Добро јутро, браћо и господо!" „Сад ће одмах и господар доћи", додаде Бритвић, служећи се цитатом из Обилићеве улоге у „Боју на Косову". У тај мах ето ти и чича-Митра, разнос.ача телеграфских депеша, те баш иза леђа чика-Зоранових узвикну званично, ситним својим гласом: „Зоран Бриткић!" „Ја", одазва се чика Зоран по војнички и окрене се. „0, чича-Митре, које добро?" „Ево ти, синко, дошао телеграф", рече чича Митар, гладећи једном ру.ком брк, надајући се напојници, а другом пружи депешу чика-Зорану. Чика Зоран за час пребледе; али се стари војник брзо прибра; нрелети само очима по дружини, која се око њега скунила, као стидећи се, ако су њему, старом војнику, оназили какав страх на лицу.

СТРАЖИЛОВО