Стражилово

Б р . 16.

СТРАЖИЛОВО

245

Брзо отвори депешу, у којој је стојало: „ Зоран БриткиЛ, иозориште — С. Лозивате се, да одмах дођете у Н. ради друштвених ствари. Хаџи АнтоновиЛ, лошпреседник. и Чика-Зорану се лице разведри; поносно погледа по дружини, али опет, као мало пре страх, тако и сада, прикри своју радост, па начин, као кад би то имао на позорници да прикаже. Глумци, па да то не примете!? Та и они то исто и тако исто сваки други дан чине на позорници! Чика Зоран маши се руком у џеп, да даде чичаМитру напојницу. Један му новчић испаде из џепа и звекну; он се саже и опази грдно велик ексер „паламар" где лежи н-а земљи. Пошто је чича-Митру дао његово, а овај отишао да иретвори у ракију, поче чича Зоран јетко, показујући осталима ексер: „Е видите ли тих вуцибатина? Па да се човек не једи! Та где је тај Димча, да му омлатим о главу, нека зна, како се чува народно добро!" Саже се да подигне ексер, али га брзо испусти и јаукне! Сви се глумци у први мах згледаше; шта то би чика-Зорану; али на брзо прснуше у смех, кад опазише Носоњу, који им даде знак, да је то његово масло. Ексер је био врео а Носоња га је навалице подметнуо. Чика Зоран шкрипну зубима, као да би тим и своју срџбу изразио и свој бол уталожио. После кратког ћутања окрете се дружини:

„Боље би било, господо, да плачете, него да се смејете "овој вашој глупој шали. Ја сам вас доста трпио, али ви прелазите сваку границу; ја ћу вам за ову шалу, да знате, свима показати. Збогом!" Чика Зоран окрете се брзо и пође; његови и иначе велики кораци постадоше још већи. Ио кад кад би као застао у ходу, као човек, који нешто размишља, али се није још решио. Од једаред као да се досетио. Лице му доби неки задовољан израз. Пође сталним корацима и изгуби се за првим углом главне улице. Неки су глумци гледали за чика-Зораном, неки се искупили око Носоње и слатко се смејали његовој досеци. „Та твоја досетка, драги мој Носоња, има ту своју добру страну, што данас неће бити ттробе. Мени је особито мило, што ћу се моћи испавати, јер ми шиљер екзекуторов све бучи по глави од ноћас." „Право кажеш, Бритвићу", одобравашему Главоња, „и мени није боље. Пробе не ће бити, јер наш господин етсоном, како се опекао, тешко да ће се опет вратити на ово исто место." „Ха ха ха!" Захори се са свих страна, јер опет паде једна „духовита" досетка. Баш откуца девет сахата, а управитељ, као оно Филеас Фог у „ ексцентричном клубу," појави се пред позориштем. Испричаше му све. Кад је управитељ видио, да се сви смеју, насмеши се и он. Честити тај човек знао је, шта му је дужност, али је познавао глумце, своје другове. Па као мишљаше у себи: „Комедијашка посла!" (Наставиће се.)

ВОЈИСЛАВЈ. ИЛИЋ. ОД ЛАЗЕ ТОМАНОВИЂА.

Једне стране СЈаЈна прошлост а с друге плачевно стање, у ком се српски народ нашао на освитку овога вијека, надахњивало је српске пјеснике, да буде, да потресају, да из гроба подижу измрцваренога петстољетнога мученика. То су биле патријотске пјесме од Мушицкога до Змајована. Била се погодила права жица, која је тумачила народне осјећаје, лијечила боле, кријепила наде, и за то ће те пјесме у српскоме народу живјети, докле у њему буде онога родољубља, које дише из њих и које данас -раскомадани народ уједињава и покреће на нов живот. Ипак између свијех овијех пјесника Бранко, који је поред српства и свијет овај и у њему љубав

пјевао, остаје ионајвећи и најомиљенији пјесник народни; ипак наш највећи и најомиљенији савремени пјесник остаће на врхунцу Нарнаса српскога норед Бранка ноглавито са ђулића и његовијех Увелака! Ова струја патријотска у нашем пјесништву влада тако готово три пуне четврти овога вијека; али послије великога рата српско-турскога, који је турској власти над српскијем народом смртне ране задао, та струја са свијем наравно малаксава, и с њом малаксава и наше пјесииштво, и то ја мислим с тога,- што смо се били навикнули на првом мјесту ратном трубом у бој позивати . . . па како је тај бој п ошљедњи с Турском свршен, и то на штету