Стражилово

258

дити. Кадгод бејах код куће, водио би ме собом на сваки посао и говорио би ми, како се шта ради. Па сад се дивим мојој матери. Видиш, Бранко, моја ти је мати чудна жена. Права Српкиња мати! Никада та мени не ће допустити, да ја завирим у њену економију, од како је пало слеме на њено теме. Једва 1,е ми па питања моја тек овлаш поверити, како је испала на прилику берба, како пазар, колико је шљива за ракију натресла, и тако штогод. Ја јој се дивим, да она све то смаже сама. И ни паре дуга нема. Штогод видиш да је њено, све је то слободно и, што она каже, „божије па наше." — Па шта тебе гони, да, можда, ти прихватиш њен посао? — Воља и осећање да сам способан за рад. Кад год сам код куће, све ме више жеља вуче мирном сеоском животу. Из читавог Хорација најпаметније ми се свиди оно његово: ВеаШв Ше, сјш . . . — Опрости ми, али ја не замишљах у тебе појма о идилизму. — Вуди уверен, није то ни идилисање, што ме амо вуче, већ баш, ако ћеш право, практичност,... сушта практичност. Но немој опет да бркаш практичност с егоизмом. Ја, до душе, немам толико чуства за „општу ствар", немам наклоности, да „исправим свет раменом", да „плачем за туђим насилима", и тако даље. То су све формалности, шупље љуске. Радити треба, радити! Па. .. чуј ме! Више народу користи, кад у својој средини има ваљана интелигентна човека, који ради онаки исти иосао, од кога живи и он, народ, него од најсавршенијег агитатора, адвоката и ма ког иначе „господина". Далеко је, дакако, од мене и помисао, да бих ја делио, ваљда, с народом своју муку; али да бих му био учитељем у његовој најпречој потреби, радећи баш свој посао, то сам сигуран ... Мој стари био је поштен човек. Стекао је доста. Али да је умео, могао је и више. Човек се мора збиља дивити нашима старима, да су и толико прибрали, а без радионалног газдовања. Данас .. . данас се и за то тражи интелигентан човек, човек . . . . не „господин" ! Бранку се побра није никад још таким показао. Више пута му је баш био и одвратан, што је ,/гаки", као што о њему суђаше „материјалиста". Али га изненади његов пијетет према оцу. Бранко се сећа свога оца. Једва га је, до душе, упамтио, али и оно мало усномене не беше врсно, да и у њему изазове такав пијетет нрема свом родитељу. Мати му никад не хте о оцу причати А што је кадгод начуо из разговора њена са братом својим, његовим ујаком, поп-Стеваном, то баш не могаше у њему изазвати безусловну послупшост према петој божјој запове-

Б р . 17.

сти: „Шти оца твојего..." Он зна само за матер своју и више ни за какво добро. — Да, и опет велим, — узе опет Јован — што више свесних економа, земљорадника, трговаца, занатлија, то више слободе и благостања. Без материјална напретка и добростања, чему књига, чему иросвета, чему живот? А ми смо се свим радом својим далеко удалили од пута, који овамо води. Ми имамо књижевника, уметника, наученика „јевропскога гласа". Ни дај боже штогод против тога! Али ни најобичније најпотребније оруђе, рано, нашем најмногобројнијем раднику: ратару не правимо сами, него бог те пита од куд морамо да набавимо. Алати наши за најобичније наше потребе носе на себи туђински печат. Ми све морамо од туђина да набављамо за своје рођене паре, а пара мало, док потребе све веће расту. Ми ћемо поред све примљивости према свему, што је напредно, морати као народ банкротирати, т. ј. на једаред ће „друмови пожелити Срба ..." А историја ће да пева ил кука над њима као над старим Римљанима и другим пропалим народима, поред свег нашег толико хваљеног родољубља, као што ни Ромуловим потомцима не поможе ни Јустинијанов согрш јипа. — Јоване, — насмеја се већ Стајић, — мени се чини, ти у мамурлуку свом обично гледаш све на црне наочаре. — Увек, — одговори онај живље, — упамти, увек тако! То је моје се(;егпт сепзео. Догод ми будемо из школа изалазили као господа, а не као радници, увек ће нам кола ићи на еро. То је само истина, а не црне наочари, упамти. Нова омладина је ухватила ту истину .. . — Сви ми, штогод учимо, учимо за народ. Наша је интелигенција, или баш ако хоћеш госпоштина, збиља, свезана с народом као мало где, па... — Фраза!. . . Ја што учим, учим себе ради, као год и ти и други и трећи. Кад кажем, да бих био на селу учитељ народу, то стоји: јер ја, као интелигентан човек, знаћу и умећу боље удесити свој рад, те ће моји сељани имати прилике, на кога да се угледају ако хоће. Тако продире у народ оно из књижевности. Мислиш ти, да би му ишта помогло, кад бих, ваљ'да, удесио јавна предавања, па им поповао, како ради немачки или инглески сељак или овај или онај спахија, који има хиљадама ланаца земље и према томе и опрему. Кад видиш, како народ лако прима моду, немој мислити, да би ои то примио, кад би му се теоретски о томе предиковало, а да не види то од нас својим очима. Ирестанимо ми радити, што не ваља, па не ће народ имати у кога да се угледа; а почнимо и ми паметније са собом, да видиш, не ће ли и он окренути на боље.

СТРАЖИЛОВО