Стражилово

Б р. 18.

285

друкчијим животом и стали Бога молећ друкчије работати и свесним, неуморним радом и делом ноказали, да љубимо род свој, и повезани свезом љубави братске хранили јединство духа — и чистили између нас ове уљезе, протуве, голоигре и пустолове, који избише на површину те се осилише, похваташе бусије и чине свака безаконија, и праве свакојаке рачуне, и комбинују свакојаке комбинације, и терају свакојаке шпекулације: та ту нечисту цинцарску, бугарску, влашку и арбанашку крв, коју не претвори у чисту, плаву, племениту српску крв „никад па никад". А што се тужнога г. Панте тиче, — то нека те, „Србине", не мори брига за г. Панту и немој мислити, да је г. Панта од туге велике заборавио на своју плот и да се већ не уме ни насмејати. 0, уме се г. Панта и насмејати, и још те како, а особито онда, кад се смеј тај Пантин односи на оне, који говоре, да Вук Бранковић није био издајник. Да чујепг само, како се г. Панта смеје, како се он уме горко смешкати и ђаволски осмејкивати и напослетку грохотом смејати и кликотати и трести се од смеја. Та шта је овај мој слатки смеј и ово моје безазлено смешкање према демонском Пантином смешкању и закључном грохоту; та ово је моје гукаље и цвилење голубичино и грличино према горком, дивљем, зверском смеју Пантином! „Напали на беднога „Влвка", сина Бранковог и Витославиног: издајник, издајник!" — ето тако је још г. 1885. почео иронички смешкати се и осмејкивати г. Панта — „напали на беднога „Влвка": издајник, издајник! У самој ствари он је био мудар и паметан човек. Да је рађено онако, како је он хтео, камо ти наше лепе среће! Он је хтео да се покоримо Турцима,*) па би било . . . На ово се заори смех: „Било би оно, што је и дошло!" *) А сирома Љ. Ковачевић, ученик Пантин, мисли сасвим противно и каже, да то, што г. Нанта каже за Вука, да је хтео, Вук то није хтео, већ да је то хтела кнегиња Милица, њени синови и патријарх (в. 1. с. стр. 23.)

П030РИШТЕ И УМЕТНОСТ. (Григорије Чикија), први међу данас живим драмским писцима мађарским, чији су комади мал те не сви увенчани наградама те се на свим мађарским позорницама дају са најлепшим успехом, провео је први и други дан Ускрса ове године у Суботици, камо се из Будимпеште сишао, да види један свој комад у српском преводу. Српска се на-

„8о 1асћ1; (Ке НбИе!" Није дакле пи најмање пужно, да тешимо г. Панту* у тузи његовој големој на пољу Косову; та он се одавна већ сам утешио због невере, „која у она три догађаја главну улогу врши"; та ето, зар не видиш, како се само иронички смешка, ђаволски осмејкује и како се горко смеје г. Панта, и како му на то његово горко смејање ад „всесм-ћхливи" одговара подмуклим пакленим својим гроктањем и кликотом. И зато, — на и зато, што се г. Панта почео већ г. 1884. смејати нама, који нећемо да вичемо с г. Пантом: „Вук издајник, издајник!" — није ли било нужно и нотребно, да се с неколико позамашних удараца нештедице куцне тај г. Панта те да се скрње и сабију мало рогови том ђаволастом г. Панти у Београду? Питање то последње у-прављам ја на тебе, читаоче „Стражилова", и док се ти скањујеш да одговориш на питање то закључно, ја се опет окрећем г. Панти и дошавши до њега обарам очи доле и меканим, мекшим него обично, гласом, пружајући му десницу, зборим: Панто брате, руку дај, а на оно, што је било међу нама, то јест измођу тебе и мене, заборави! Ја нисам био, а ти си био на Косову; но и ако си ти био на Косову, опет зато не знаш баш пи ти потанко, шта је било и како је било оно, што се 13. Новембра 1331. и што се 2.—4. Декембра 1371. и што се 15. Јуна 1381. збило на Косову; — па кад већ не знаш и не можеш ни ти, брате Панто, знати тачно, како је било, то мислим ја, и то је моје немеродавно мнење, да ће боље бити, да одјако не затежеш тако јако ту твоју афирмацију, и да тај твој Љуба Ковачевић не јаше тако охоло обе оне негације, — па ћемо опет бити своји и нећемо више дати прилике и маха нашам назовипријатељима, а у истини душманима, да нам се смеју и да нас исмевају, и твоји тамо тебе и моји овде мене. Ти си мало млађи и паметнији, па попусти, заборави на оно, што је боље заборавити него чувати у памети. — Опрости и прости •,! |!<:<: Вћскрбсешпемћ ! 26. Априлп 1888.

родна позоришна дружина већ од месец дана алто бави у Суботици те је подначеоник А. Хаџић нозвао славнога мађарског писца у Суботицу и све приправио за његов дочек. Први дан Уекрса приказала је позоришна дружина пред Чикијем Сиглигетијева „Циганина" са Лукикем у насловно1 улози, са С. Вујићком као Ружицом и са Ружићем као Ђорђем; а друх'и је дан дошла на ред „Црна