Стражилово

276

СТРАЖИЛОВО

Бг. 18.

Јелку. А кроз цео тај урнебес, шум и праску, зачу се Цветков крик. Све то догодило се у једиом тренутку. Сви се узверили. Зоран притрча и заустави буре, да не би Јелку свалило. Снажним својим гласом викну: „Шта је то?" „Цветко!" викну још јаче Јелка, која у страху одскочи и прва спази Цветка, где лежи под сандуцима. Из једног образа цурила је крв, а на другом је било самртничко бледило. Данић, кад зачу крик свога сина, пусти Антоновићеву руку, коју је дотле држао, па појури к стаји. Усне су му дрхтале: „Сине мој!" Хаџи Антоновић појури па улицу. Перса и Зоран брже боље одмакоше сандуке са Цветка. Један се ексер Цветку у леви образ забб, а крв, која је из ране текла, брисала је Јелка, оним истим крајем своје цицане реклице, којом је мало пре своје сузе утирала. Крв Цветкова и Јелкине сузе смегаали се.

Слаб врисак зачу се овима иза леђа. Стана, посрћући и дрхћући, баци се поред свог јединца на земљу. Мртва је тишина била за час два. Добри Хаџи Антоновић утрча сав задуван, водећи са собом младог лечника Вранка. Лечник, пошто је рану прегледао и крв зауставио, изјави, да рана није велика и да нема никакве опасности. „Једино", додаде, „што ће му можда остати бео траг од убода, јер ексер се забб баш у тако звани пегуиз {асјаНз. Иначе се деран морао јако уплашити." Целу ноћ нровели су сви, осим Хаџи-Антоновића и лечника, уз Цветкову постељу. Лечник је сутра дан сумњиво погледао у болесника, но ипак изјави, да за сад нема још никакве опаености. Јелку је тај исти дан н>ен отац одвео са собом у С., где се налазила дружина српског народног поЗОрИШТа. (Наставиће се.)

МОЈЕ ШЕСМЕ.

војници од олова, ви војници мали што сте моје у дјетинству дане забављали; преврћући ове пјесме, ове старе наде, вас се, ево, радо сјећам у самоћи саде. Колко сам вас пута, мили, у бојеве слао, водио вас на побједу, што сам боље знао! Падали сте као луде од тутње топова, губили сте без обзира главе од олова! ....

Ах, ја данас често шаљем у крваве боје, да с' омјере, да се боре јадне пјесме моје. Ал оружје њихово је од жучи ил' меда; а у прсим' носе љубав или груду леда; па ја гледам, где је љубав с тврдим ледом бије, гдје крв тече ... Али дугау ? Душа ми се смије! Смије ми се гледајући оне луде муке, смије ми се слушајући оне нразне буке.

Шта с' мучите, шта летите у залудне боје ? Ој, војници од олова, тужне пјесме моје!

Јосип Всрса.