Стражилово

277

КЉИМЕК БОРУТА. ПРИПОВЕТКА ИЗ ПОЉСКОГА ЖИВОТА. НАПИСАО ВЛАДИСЛАВ ОКОЊСКИ. (Наставак.)

урка Је копкало, шта то његов господар тражи, дигне се, па стане загледати машући репом, а Борута опет пробуди радозналост код оваца, те се и оне прибдижише у чопору. Кљимек да их награди за ту пажњу, баци недогорелу цигару овну, који се напред измакао. Ован је узе у зубе, сажвака и пљувајући узмаче натраг, а стадо, поплашено његовим узмаком, трже се бо.јажљиво у угао. — Мислио си, да је меден колач, — рече смејући се Борута и пограби, од весеља, за реп Бурка, на га окрене неколико пута око себе. Пас зацвили па стаде штектати. Престрашене се овце још већма сабише у углу. — Шибе ти, мукташу! — обрецну се овчар на Бурка, не осврћући се на то, да онај има разлога, што се гневи. Пас тим тужније спусги реп, што господар му, осим стаклета, које га је слабо занимало, извуче из сламе одмах и комад печене овнетине, закијене у кожу од старе торбе, а то рундави друг није никад могао мирно гледати, па, богме, ни сада. — Спас' Бог! —• рече Брест, наслањајући на уста стакло, па добро повуче из њега. — На спасеније! — отпоздрави Кљимек и лакомо загњури у грло грлић поткрепљиве боце. — Љута! —• рече жмиркајући. — Смрековача, — одговори старац чисто задовољан. — Сам је правим. Куним шпиритуса од Кацера, налијем га на кору од смреке и тако постоји недељу дана, после натрпам мало шипака, мајчине душице, чуваркуће, храстове коре, корења од коприве и цимета. — Хо! хо! — чуђаше се Борута. — Добро је гуцнути, поплаши сваку болест. Шта сам пута њом и себи и другима кости исправио. Дед, загризи мало меса, јуче сам приклао, — метиљ навалио. — На пгго дебелу сланину мазати машћу, боље да се људи присмоче. Долази ли често сам господар? — Таман! Седи у Берлину или приморју. А све кад и дође, нема каде да прегледа све мајуреве. Завири, омириши, па збогом. Нема овде где ни одсести. Двор је стар, има свега три боље собе, а и те су управитељеве. — Кажу, да је поган Шваба, тај управитељ. — Никад лепе речи. Виче, грди, да из коже изидеш, све му је мало, не мож' му уговети. За властелина кажу, да је добар човек. Али кад он дође,

Клајн никога не пушта да му приђе, а ако му се и приближе, Клајн већ у напред намести, да су сви обешењаци, ленштине, пољски неваљалци, док најзад не увери господара. Пригледајдер, да ко није наћулио уши. Не? — Нема никога. — Тако је и са мном. Дванаест сам година овде, па све је добро било. Чим он дође, одмах удри грди, да сам глуп, лен, да ће ме протерати. Ето, тако ти је то. А, на послетку, ђаво и с њим ! На тебе је ред. — Осећа се цимет, — рече Борута, облизујући се. — Чисто човека проголица, је ли ? Макар плакао, само сркни капљу две, па се одмах мораш смејати. Да ли тебе прокоље ? Мене чисто прожме. Кишељ, знаш онај код ковачнице, прави неку са сумпором, ал' мојој ни прићи, ма да је добра од сакагије. Хој, хој, не ће нико дочекати, да начини оваке смрековаче. Овчар познаје биље. Долазе к мени са стакоцима, а ја им дајем капљу по капљу, па за најмање иштем плату, јер, брате, шпиритус не тече потоком, нит' цимет расте на међи. Бурек, ево ти, лоло, кост, на се и ти омасти. Иснићемо још за старо пријатељство. Обојица потегнуше, опет из боце, а у боци тек мало на дну преостаде. — Као да сам мерио, — рече Брест приносећи стакло на светлост. — Имамо једнака уста, таман као чаша, ха, ха, ха! као чаша, по кварта! Ја сам иогубио двадесет зуба, морају ми и уста бити већа. Два сам избио лане. Обешењак Бурек поплашио у иољу малујаребицу, ја за њом, он ми се заплете међу ноге, спотакнем се и смрвим зубе о камен! Дође онај пас, онај Клајн, разбојник! ^Уе§! ттс§! . . . отиће овце у воду! Као да немају папака, имају боље чизме него ја, бар нису подеране. Хај — хуј! — Хај — хуј! — прихвати Борута, преврћући мутним очима, па запева: Моја гуско, ступај лако, Моја сврако, крочи јако! .. . Еј, да је од куда музика, ал' би цупнуо . . . — Ба! —- прсну у смех Брест, нагињући главу узглавку и склапајући очи, а очи му од радости засузиле. — Хајд'мо у крчму, наћи ћемо уз пут и девојака, ако не буде музике, ми ћемо звечати чашама. А за што ми је грло ? Ако је за пиће, пићу; ако је за певање, певаћу.