Стражилово

278

СТРАЖИЛОВО

Моја гуско, ступај лако . . . — Моја! — пропрати Брест, пирећи кроз чекињасте бркове. Код нас ти беше тушта девојака, али не даде ђаво! Шимоне, у вашој је руци. — Руци! — одазва се овчар као одјек, али кад узе боцу, не могаше је ггринети устима, него је спусти на колена. — Онде на игрању, — говори Кљимек, опирући се о Бреста, — ако те и очепе, не боли те жуљ. Бирај, бирај, бирај, Док те нисам бир'о . . . — Бир'о! — шану овчар хрчући. — Борн ми не ће умаћи, —• муца Борута, још ћу га стиснути! Стискао сам Маришку, Чисто се превила . . . — Аа! Бурек пасја веро! Но, Шимоне, хајд'мо у крчму; десно горе, па лево доле . . . Моја гуско.... Брест већ не може да одговори, јер је заспао. Тако и Борута, започињући узалуд неколико песама, клону најзад у дубок сан. Мало за тим, Бурка охрабри та тишина, приђе ближе и зграбив остатак овнетине, склони се у страну. II0 овчарници се стаде полако разилазити и мешати са смрадом од ђубрета, оштри задах смрековаче, коју је Брест поред себе пролио испустив из руке боцу. Зачуђене се овце стадоше у гомили примицати спавачима, али Бурек, сумњајући, да имају можда какве зле намере с господаром а особито са овпетином, која бепте сакривена у кревету, отера их одмах натраг. Уза. све то, неколико одважнијих овнова опет се вратише, један стаде чак и да њуши место, с којега се разливаше мирис од смрековаче, али одмах устукну, кихну и отресе њушку, као кад рече оно Борута: — Осећа се цимет! Кад је и Бурек, угледајући се на господара, сит овнетине, заспао, кад су полегале овце, поплашене његовим режањем и мирисом од смрековаче, настаде у овчарници свечана тишина. Кроз отворена врата слободно се разливаше по слами сјајна струја септембарске светлости. И на дворишту све умукло, као да не прекида санка двојици пријатеља, које је уљуљала смрековача. На један пут на светлој нрузи, на прагу овчарнице, одби се пека сенка. На прагу застаде млад човек, онизак, гојазан, у кратком капуту и високом шеширу. Обазре се у около, око му запне за снаваче, развуче нрезорно дебеле усне, намести бинокл, па стаде нешто гунђати. Ни Јовипг не би тако охоло гледао спаваче, али их је гледао Герхард Клајн. Спавачи беху укебани, баш кад треба, у сувише великој кривици и сувише оштри судија њен беше

у таком узбуђењу, да не могаше оклевати. а да не проспе своје громове. Елем, постоја неко време на прагу, промери Борута и Бреста погледом, из кога севаше гнев, поруга или задовољство. На послетку, као да му сену срећна мисао, узмакне у двориште и, спазив уз пут слугу, намигне му: — Брест је болестан, — рече с подругљивим осмехом. — Истерај овце у поље, само тихо, да се не пробуди и ћШе 1т А1зеш1, онамо гесМз од шуме. Слуга отрчи у овчарницу, скине са зида бич и поче лагано истеривати овце на велико чудо Бурково, који искочи из своје ложе, на узе погледати час на спаваћива господара, час на тога, што присвоји његов жезао, хтбде да протестира, ал' увиде своју немоћ, па истрча само на двориште и врати се, као да би хтео рећи : — Господару, зар можеш да поднесеш ту срамоту ? Господар је подносио, јер је спавао. На једанпут се захори на дворишту пуцањ бича. Овчар позна свој бич но гласу, па се стресе. У тај мах Клајн, који не хтеде да се квари онај ефекат, што га је удесио. кад се они пробуде, повиче немачгш: — Не сметај господи! Брест се већ у полак пробудио, а при том га текну глас управитељев, па ђипи пренеражен: — Шта заповедате? — Ништа, поштовани господине Шимоне, рече подругљиво Клајн, — ја само опоменух момка, што је овце отерао, да не квари господи сна. — Овце отерао ? — промуца усплахирени старац, обзирући се по пустој овчарници. — Ја мало задремао, а и јагањци су морали отпочинути. Бурек, пасја веро! куд си ми бич одвукао, ао обешењаче, стани мало.... Цакне пса ногом, а овај ужасно зацвили, окрену се несвесно у ковитлац, па излети из овчарнице. — Господине Бресте! — повиче управитељ. — Шта заповедате? — Опет велим, да вам не заповедам, јер сте слободни. Хтео сам вам само световати, да одете, кад се испавате, са својим другом у шетњу. — Шта ће то рећи, молим, господине? — То ће рећи, да ћете од сутра иапасати само свога Бурка, јер ја лупача не држим. — Зар .. . — ћути, купи своје траље, па марш! Те речи, изговорене гневним гласом, пробудише Боруту. — Луиежу ! — кривну Клајн, — ти си се само за то погодио, да ми опијаш људе, да ми смрадиш овчарницу којекаквом смрдљивом патоком! Враћај капару, па ми се губи, вуцибатино, док те нисам измерио штапом.