Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Б р . 19.

Кад и кад, што но кажу, ако су му кола пролазила кроз трњак и преко џомба и јаруга, прођу здрава и читава, ни крајичак да га огребе. А по некад на сред права друма и равна пута скрхају му се у парчиће и тек што се он жив искобеља. Ето за трговину и радњу ради, да мало који може к'о он рећи : хвала богу, а овамо све му то засула зла срећа у кући. Са женом је живео десет година па остао удов, са двоје женске деце. Терали су га и својте и зиани, да се жени, да бар деци нађе замену за Иајку. Ал он никако! — Не могу, говорио је, наћи више као Милицу; а да ее под старост на другу привикавам, не иде, на после и све то да буде, деци мајку не нађох, на бар оца добро да упамте. Тако и учини. Сам очува децу, кол'ко то отац може учинити норед радње и других послова, и већ му старија пошла за својом срећом. Није то у празно речено, да, где дете поред мајке не одрасте, није за свет, па да му је све остало и не знам како добро. Отуђи се срце у детета и окамени поред туђе неге, па после и што види и што чује, за све му се чини, без срца је. Нема му у корену оне доброте и благости, што се с мајчиним млеком и њеним дахом уноси у душу . . . нит' зна, за шта било, да у себи нађе коју било лепу реч од срца; нит' има ичег, да се и туђем добру привије — но за радост мртво, за прекор бесно, а за кућу страно. До Симине куће седио је неки, кажу, господин, шта ли ? Веле: пером зарађује хлеб. Оно слеп човек и месечину жељка, те и тај господин. Чуо ваљда да у Симе има нешто новца, па се сави око њега те отуд те одовуд, док не испроси Симину Живку. Ко год за то чуо, свако Сими замера. Газда Андреја му једном рече:

1/<ЗХМ\5\М^

— Ви'ш ону ћуприју ? — Видим, — вели Сима. — И ону воду? - Видим. — Боље узми Живку за руку, па с бедема у воду, но да је ономе даш. Да си је дао и најцрњем рабаџији. не би ми чудно било. Не знам, у шта си се загледао. Ви'ш, какав је, море, ко зна, од куда је утекао и шта је тамо негде учинио. Сима, од доброте своје, учини му се, да му завиде, па учини, како намисли. Оста му у кући само Милева, девојче ио лепоти за углед. У расту мало омалешка а пуна к'о пуце. Под грудњаком јој задригла једрина па се опрло о платно, а кад ходи, сва се тресе. Образи пуни и обли и по њима избило црвенило к'о на парице и бело и црвено, к'о кора у једре јабуке. Веђе савијене, к'о да их је који угађао. Уста као у малог детета, а као крв. Очи — мислиш горе, па, ваљда од силине, заблеснуле, као да се ватра губи и упија под трепавице. Сваком око замакне, кад је види, и није, видиш је па заборавиш, но недељу дана ти је на очима ... И кад и кад дође ти од њеног погледа неки мрак.. . и к'о неки вихор да те занесе, па ето посла којој баби, да ти угљен гаси. А још да се коме рече: би ли је узео? Нема друго, но с места па у цркву, боЈао би се, да се не поквари. И тако ... за месец дана а гајдаш Јоца наду јаре пред Симином кућом и сватови поведоше Милеву за Миодрага. Онако право да се каже, и били су једно другом црилика. И млади и здрави и лепи обоје. Није Наста залуду читаву недељу говорила: „Сад не марим да мрем." А и мајстор Таса — није бо' зна шта и да се крије — два је дана био зорли весео. Многи су помислили, биће му хрђаво од силног весеља. (Наставиће се.)

ЧИКА ЗОРАН. ПРИПОВЕТКА ИЗ СРНСКОГ ГЛУМАЧКОГ ЖИВОТА. НРИЧА М. К. Д

II.

; ротекло Је неколико дана, од како јо чика ' Зоран довео своју јединицу у С. и приказао је управитељу и дружини као будућег члана позоришног. Управитељ је примио са врло пријатним лицем и обећао је чика-Зорану и Јелци, да ће, у колико је то у његовој власти и колико му допупггају његове друге дужности, све учинити, да госнођица са светлим образом стуни пред публику. Глумци су је предусретали са особитим неким што-

(Наставак.) вањем, већ из далека су јој скидали шешире и јављали јој се са „клањам се, госпођице," па чак по неки, врло услужни, и са „љубим руке, госпођице," а уз то јој се клањали. Не треба пропустити, а да се не спомене искрена предусретљивост чика-Штеве и сека-Јуле, газде и газдарице, код којих је чика Зоран становао. „0, о, чедо моје! Па зар ћете и ви да изигравате? А да л' ћете ви то умети, рано моја?" питао би је по неколико нута на дан чика Штева, гле-