Стражилово

Б р . 19.

СТРАЖИЛОВО

293

дајући .Јелку, како спрема, шије и дотерује своју хаљину. „Та шта си је окупио запиткивати, човече! Како не би умела ? Она је варошко дете! Та кад ми она, снаго моја, изиђе, сви ће се чудити. Слушам ја њу, како сама изиграва; та није да говори, већ као вода. Батп ћемо и ми ићи, је ли, Штево?" „Та не знам, овај, да ли се нама, кииира тамо међу господом! Ал ако нас пусте, да шта да ћемо ићи." „Та није то, бога ти, само ва господу. Зар ниси чуо, кад је тај наш нови учитељ рекао: Браћо! Сви треба листом да долазите у позориште; то је наша жива народна школа. Од уста својих откидајте па га посвећујте!" — тако је доказивала сека Јула своме мужу. Баш у том њиховом разговору залаја белов. „Чибе!" продера се сека Јула, погледа на вратнице и доведе у собу глумца Бритвића. „Љубим руке, госпођице! Добар дан, чика-Штево! Како здравље? — Надам се, да је госпођица здрава? А где је вапт господин отац? Ја бих имао да га за нешто замолим, што држим да и вама не ће бити противно." Све је ово Бритвић у један мах изговорио и то тоном, као да приказује на позорници каквог Париског бонвивана. Својом руком, белом као снег, превуче кроз црну косу. Његово вечито смешење, да би му се бели и лепи зуби видили, чинило га је доста примамљивим. Велике црне очи с.ветлиле се као две жеравице, и заиста, да му је нос био мало правилнији. да није имао две три брадавице на лицу, које су га ружиле и да је бар са шаке био већи, за Бритвића би се могло рећи, да је „леп човек". Пријатност управитељева, предусретљивост чикаШтевина и сека-Јулина, галантност у понашању код глумаца, будућих Јелкиних колега, а нарочито Бритвићево понуђено пријатељство, јер га „госпођица врло подсећа на његову сестру", све је то учинило силан преображај у души младог девојчета, које су до данас сви гледали и сматрали као право дете. Она се као и стидила свега овога, али ипак јој је то врло годило. Па зато је сада на Бритвићево иитање и одговарала са неком срамежљивошћу, трудећи се при том, да је прикрије те да се покаже баш као права „госпођица глумица". Тек што је Бритвић на понуђено му место сео, ето ти чика-Зорана; на лицу му се огледао јед и срџба. Поздрави се са Бритвићем па се окрете Јелци. „А како ти, бога ти, да се не јављаш нашој госпођици Серафини?" За тим обојима у кратко исприча, како га је дотична госпођица на путу зауставила и пребацила,

му понашање његове кћери. Кад је исприповедио! благо додаде Јелци : „Ти, чедо моје, треба сваком да се прва јавиш, јер си ти најмлађа; ти си још дете." Бритвић прими на себе, да ту ствар доведе у ред, јер кад Јелка као кроз плач рече, да госпођицу није ни видила, примети он злобно се смешећи: „Та немојте, молим вас, узимати ту ствар тако озбиљно. Госпођица Серафина је врло чудне нарави. Она је, знате, из дешперације и дошла у глумице, па је врло осетљива. Него ја бих вас молио, госпођице, да нашу сцену пре представе још једном пробамо. Ви сте, истина, несравњени у тој улози, али, ако смем приметити, тамо, где вас Мирко хвата, чини ми се, да сувише нагло бежите; па ја бих вам то место показао, ако ..." Није ово било ништа необично за Јелку. Бритвић је сваког дана долазио и тобоже поучавао је. Еао и до сада, тако је и сад Бритвић Јелку у трчању око стола ухватио, на као што му у улози стоји, да је нољуби, он је то и овога пута само маркирао, али ју је тим више притиснуо на своје груди. Чика Зоран мишљаше у себи: „Бритвић је ваљан дечко!" Тога истога вечера давали су уз „Шумску ружу" још два мања комада и тако су скоро све глумице биле у облачионици, када је Јелка дошла, да се приправи. Госпођица је Серафина, да се покаже добра, маскирала Јелку, и при том јој лагано говорила о уметности. Наравно да није изоставила ни то, како је она из дешперације постала глумица, али да њој није, хвала богу, нужно и да не мора то бити. Намештајући Јелку, паде на ум госпођици Серафини, да мало пецне трагичну љубавницу, с којом није живила баш у најбољем пријатељству. „А знате ли ви, жене и девојке, да ће ово дете за годину дана бити као створена за трагичне љубавнице? За најивку ће бити сувише висока а глас јој је тако чист, тако јак и пријатан, као што се изискује за ту струку!" „Да ли ће бити за трагичне љубавнице, то не знам, али ја бих рекла, да ће бити изврсна за анштандсдаме," примети госпођица Персида, мало постарија најивка, која се и сама спремала, да нређе у струку трагичних љубавница. „Но, драге воље ћу јој уступити све моје улоге, ако хоће баш сутра," прихвати „анштандсдама", која није била задовољна са својим улогама, јер је себи уображавала, да је за љубавнице. „0, што се улога тиче," упаде у реч госпођица Серафина, „и ја ћу јој дати од мојих неколико, јер . . . ." „За ваше улоге, госпођице Серафина, има го-