Стражилово

294

СТРАЖИЛОВО

спођица још доста времена. Те ће моћи играти. кад већ не буде ни за што друго способна," прекиде госпођицу Серафину трагична љубавница. Више није требало. Госпођица Серафина планЈ. Како је држала у рукама неку проседу полуперику („гаајтле"), јер је тога вечера приказивала бабу, притрча трагичној љубавници, и пошто је свој говор отпочела: „Ја сам овамо дошла из дешперације", стаде сиктати, непрестано гестикулишући са периком под нос трагичној љубавници. Ова, да јој се маска не би покварила, истрже из руку госпођици Серафини перику и хитне је за врата. Перика бућну у чинију за умивање, која је пуна воде стојала за вратима. Госпође и госпођице цикнуше и прснуше у смех. Госпођица Серафина подиже своју перику — у исти мах сценариста даде знак за почетак. Сви су мислили, да ће госпођица Серафина полетити на трагичну љубавницу, али се узверише, кад она, држећи своју мокру иерику у висини, са највећим патосом узвикну: „Срећа ваша, госпођице, што је почетак, те не ћу да кварим ред, иначе бисге ме запамтили. Ја сам овоме позоришту дошла из дешперације па ћу тако из дешперације моћи и отићи, а ви ћете остати једна простакуша, као пгго сте и били. А сад — извол'те ићи на своју сцену!" Са највећом елеганцијом поклони се трагична љубавница са речима: „Хвала иа допуштењу, госпођице — комична бабо!" и смејући се из свег срца оде на позорницу. Остале глумице и Јелка изиђоше, неке да суделују у комаду, а неке да посматрају игру иза. кулиса. Госпођица Серафина је дозвала позоришног фризера, кога су глумци из несташлука прозвали „доктор Штрца". Овај је госпођичину ггерику са угрејаним гвожђем, којим глумце кудрави, исушио, па је опет било све у свом реду. Јелка је за сво време стојала иза кулиса и посматрала игру глумаца у оба претходна комада. Њој се особито допадао начин и говор трагичне љубавнице. У себи је мислила, како ће гледати, да је подражава. Оркестар по трећи пут тога вечера засвира а одмах за тим почеће се приказ „Шумске руже". Све до сад је Јелка са нестрпљењем очекивала час, када ће први пут ступити пред публику. Али кад и иоследњи звук позоришне капеле умукну, кад звонце даде знак, да се сви спреме, прође Јелку језа кроз сво тело; учини јој се, као да одасвуд нешто шуми. као што бујан поток шуми, кад ваља дрвље и камење. Она се обазре око себе, али никога није видила, па ни свог оца, који је тик до

ње стојао, маскиран, као стари капетан „дедица.", и благо јој говорио: „Само храбро, чедо моје, само храбро!" Звонце по други нут зазвони, застор се са шумом нодиже а у исти мах у оркесгру забруја интонација за Јелкину улазну песму. У часу се створи ту и Вритвић те даде глас збуњеној Јелци. Она поче певати још иза кулиса и тако невајући уђе на позорницу. Учини јој се, као да је ушла у сред пламена, из којег ништа не види и не чује. Неколико тренутака лебдио јој тај пламен, за тим се стаде гасити, али је само у толико згаснуо, да је могла опазити оно место, где цвеће стоји, које јој је, по њеној улози, ваљало заливати. Песму је ипак зато отпевала са свим лепо, ма да јој је глас нешто дрхтао и ма да и сама није знала, пева ,ли или не пева. Публика је за час била изненађепа. Видила је и чула на позорници анђела, са сребрним гласом, па чисго није веровала својим очима. Тек кад је Јелка свршила песму, захори се са свих страна: Живила! Враво! уз урнебеско пљескање. Бритвић потапка по рамену чика-Зорана, који је брисао сузе црвеном марамом. Одобравање и пљескање је помогло. Није оно занело Јелку па да на. ново за њим тежи. Не. Оно ју је довело самој себи. Виде она, где је, и освести се тако, да је већ први свој говор могла лепо говорити. Кад за тим изађе на позорницу „стара Еатица", коју је приказивала ваљана, даровита и природна глумица, па за њом чика Зоран као „дедица", охрабри се Јелка са свим. Никад није чика Зоран у својој игри био тако природан, као тога вечера. Сваки покрет лица, свака реч била је управо вештачка. Вритвића не треба ни спомињати. Све, што је говорио и чинио, ишло му је од срца; у сцени, када јури, да ухвати „шумску ружу", прелетио је преко стола и клупе као тица. Сустиже ју и ухвати на је притиште снажно иа груди и страсно је нољуби у оба образа. То бијаху први мушки пољупци у Јелкину животу на — на позорници! Није знала, шта то би с њом. Као нека струја прође јој кроз читаво тело! И нехотице подиже обе руке те збриса пољупце, а тим начином збриса личило са лица. Две се бразде иоказаше, јер лице јој бегае црње од личила и у том тренутку изгледала је онако исто, као оно кад је у авлији сузе обрисала. Све се то догодило у једном тренутку и то тако живо и природно, као можда никад, или бар врло ретко на позорници. Чак и глумци и глумице иза кулиса гледали су непомично тај призор, гато је знак, да се и они за-