Стражилово

312

вно Борута, — да ме стрпају у свињац, па да ме хране за сланину? Нисам брав, него човек, имам руке и уста, кад немају руке, морају уста посгити. Чега да се латим? Да бројим звезде по небу, или да мерим воду рукама? У речима Борутиним огледаше се збрка мисли, коју је несрећа искидала. Расипао је без реда, хоћагае кога гневом да погоди, а не виђаше нишана. — Ти ждери пасуљ, — обрецну се на Марицу, која сипаше у чинију скувапи ручак, — ја ћу пождерати тебе, Брест мене, бићемо сити. Дотле ће доћи ... није далеко . . . Је ли ременар код куће? — Отиптао је — промрмља девојчица. — Ха! —• новиче, дижући се с клупе, — запалићу кад тад ту колебу, јер ми је већ живот омрзнуо! Кљимче! Кљимче! — умириваше га Врест. — Ја знам, да су ме тако окрстиле, не спомињите ми. Једи, мала, не чекај на мене. 0, да, тебе нема, бануо бих у свет, па се не бих задржао нигде, док не бих нашао, где нема беде. — Кажу, — одазва се Брест — да у Пољској нотребују много људи. — Брбљају, а ви слушате, па не разумете. Кад нема рада, свакоме се приснива, да га негде има. Тако кажу да треба и под Бечом за насипе. Па шта онда? Хоће л' доћи кочије по мене, или ће ме железница одвести? У Нољској — то је рај! Знам ја њих, који су у тај рај отишли у капуту, а вратили се без кошуље. — А ја их знам, који су онде много новаца заслужили! .— Може бити, ако су крали. Зар сам ја један пут видео, шта су Пољаци. Пди к њима онда, кад имаш две коже, јер једну ће ти за цело одерати. — Хајде не булазни. — Не треба, мени ваше мудровање. Што сам видео, то знам. Зар нису Пенчковскога из Гљивица за Вислом утукли ? А за што ? За то, птто се најмио за косда. Та ето, кад се један курјак до нас дошуњао, пребројали смо му ребра, па му два није било на броју. — Та да, у једном селу убију. Ти пљуј, где хоћеш, ал ја сам био под Сандомјержом, па... — Онда идите онамо до сто хиљада ђавола, нико вас овде не задржава. Вама ће бити милије, а другима лакше. — А чиме сам ти ја тако дотештао? — рече ббно Брест. — Жао ти је, што си ми дао тај кут, а ниси жалио, да га даш свињама за толико година? Отићи ћу, отићи ћу, и ако сам слеп, јога ће ми људи дати мало крова, а туђега хлеба нисам јео, нити ћу га јести.

Устаде старац, узе Вицка за руку и пође к вратима. — Тфу! — нљуне Борута. — Дурите се као нова млада. Зар вам ја отказујем тај кут? Горка се реч измакла из уста, јер у њима није слатко. Ах, деда! Деда! Зар један пут човек човека на правди за срце уједе. Седите ви само, па пазите на кућу. То рече, иа заграби из чиније прегргат пасуља, тури га у усга, па изиде. Чак и строги гонилац пијаница, парох у парохији, којо.ј је Ненђа припадала, опростио би му, да га је видео, где улази у крчму. Јер Борута не имађаше на уму, да чагаом растера тугу, него хоћагае управо да нађе неколико бадаваџија, с којима би се поразговорио и посаветовао. И збиља се у крчми обрадовало неколико сељака и сељакиња, поднапитих и трезних, који одмах пристадоше, да се позабаве судбином новога друга. Бегае то гомила надничара, који живљаху из дана у дан и бага сад ће да поттију остатак јучерање заслуге. — Посла има и биће, — рече стари сељак, с којим је Борута спрегао, — само нас не ће бити доста. Може ђаво изести Дорнфиша са сосом, док му ми не пођемо на копање за десет гроша дневно. — Да је и толико — одазва се Кљимек. — Ви сте јемачно велики господин, кад за новце не марите, ал ми смо гола раја. — Нисам господин, ал сам потребан. — А ми ваљда од обести радимо ? Не једемо ни ми печених штапова. Волим овде седети недељу дана, него се погодити за луду марку. — Од воље вам. — Богме не ћемо вас питати — одговори сељак. — Копајте ви кромпир и носом не мотиком, ако вам се допада. Гомила се засмеја, Борута поцрвени од гнева, па прогунђа: — Својим носом још нисам копао, али вашим могу одмах. — Пази, не би л' ти посејао зубе по овој соби. — Будало! — рече Борута и изиде испраћен жвиждањем и дреком. — Нокат! Борута није погрегаио, гато је отишао у крчму, ако то на први мах и изгледа. Истина, нико му не даде никакова савета, нико му не понуди носла, али из претње, да се не ће нико најимати у двор по јефтинију цену, блиснула му нада, да ће се његове руке тражити. Враћа се веселији и задовољнији, јер је дочуо од Бреста, да је Дорнфиш шиљао по његн, да дође млатити. Од тада се дани радникови раз-