Стражилово

Б р . 20.

СТРАЖИЛОВО

311

Овчар се дуго не даде наговорити и од то доба постаде укућанином свога старога пријатеља. Сутра дан зором беше Ворута на послу. Ох, како је прегао! Радио је све: метао креч, додавао цигље, тесао греде, копао, послушан на сваки миг, као да се бојао, да му не одузму заслугу, коју је тако срећно стекао. Кад је зидар дрекнуо: — Не треба цигље! Борута у мало не паде доле с целим бременом. Учини му се, да у тим речима чује страшну претњу. Усплахирен тако непрестано. сваки час је гато год погрешио и заслуживао опомене, али с друге стране, својим маром, сгицаше велико нризнање. — Да ми је така тројица, као ти, — рече један пут управитељ Ненђе, — ја бих с вама саградио цео хамбар. Борута чисто порасте. Растао је он сваким даном, али, на жалост, расла је уједно и зграда. Кљимек је тако ценио своје руке, да му не беше ни на крај памети, да би Дорнфига, који се њиме заносио, могао одбацити тако корисну снагу. Еле, пролажаху дани доста задовољно. Брест сеђаше на дому и плетијаше кошаре, приповедајући деци о старим временима. у којима смрековача не беше баш на последњем месту. Марица под његовим надзором зготовљаваше ручкове и вечере, па ако и није увек било доста новаца, ипак авет глади не завири никад у избу. Једнога дана врати се Борута необично весео. — Свршисмо хамбар — рече Бресту — као какову играчку. —- Шта ће сад бити? — запита овчар бојажљиво. — Шта ће бити с другима, ја не знам, ал ја ћу остати код двора. Дорнфига ме звао к себи и казао, да сутра дођем. Да хоће дати 60 талира и налог! Можда ће и дати. Сутра дан Борута уђе управитељу са свим поуздано. Кад га виде Дорнфиш, извади из џепа књижицу, загледа у њу, изброја новце и пружајући их Кљимку, рече: — Добијате још три талира. Но ја сам с вама задовољан, и кад буде посла, ја ћу вас позвати. У здрављу! Борута се окамени. Узе новце, иогледа укочен на Дорнфиша, хтеде нешто да каже, али кад управитељ понови: „У здрављу, поштени Боруто!" несрећни човек изиде. Пријатно септембарско сунце, оно исто, што је пре двадесет и пет година гледало да развесели Боруту, кад не имађаше рада, и сад му је пута препречило; кад се враћао од управитеља, обасуло га својим топлим зрацима и осушило сузе, које се на-

хватале биле на спуштеним трепавицама радниковим. Кљимек иђаше несвесно, стискујући новце у руку, заборавио је и шешир да метне, упиљио очи у земљу и спотицао се сваки час по браздама и слоговима, на које је у незнању с пута скренуо. Кад се прилично одмакао од сеоцета, освести се и застаде. Ноге зар клецаху под њим, те седе на скоро узорану њиву. Разгледа мало око себе блудећивим погледом, за тим расклопи руку и узе да броји на њој новце, што их је добио. Бројао је дуго, ма да је имао свега 9 марака и 4 гроша у сребру. — Није приметнуо, ништа није приметнуо •шапну тужно. — Бар да је један грога, бар пет фенига, бар један. Диже се и похита кући. Марица бага требљагае пасуљ, певајући уз посао и разговарајући с Брестом. Хвала садањим укућанима, гато се соба, у којој су свиње тако дуго биле, за чудо полепшала. Дођогае у њу две клупе, сто, неколико лонаца и чииија, а и Брестове кошаре, распоређене по полицама, беху на украс маленој изби. Јесења светлост, уливајући се слободно кроз чиста, ако и малена оканца, даваше сиромашној собици весео изглед. И Брест, ако и беше слеи, осећаше, да је чисто живнуо у тој светлости, јер удиљ збијаше шалу. — Бицек, Вицек, не блеји у девојчицу, него ми додаји пруће, Не пева она теби. Али кад нарастеш и будеш умео отребити лукац, да се не заплачеш, онда ћу те оженити с Марицом. — 0, ја већ и данас умем! — одазва се дечак. — Гледај ти гаврће, уме; а колико пута нос убришеш, кад требиш, а? И у двору се тако кочоперио један бала, као ти. Црвену љуску скине, ал кад дође до белих, он у плач. Да, да. — Једи сад зубе — осече се Борута улазећи јер не ћеш ништа друго имати. — Јес' ти то, Кљимче? — запита упрепаштен Брест. — Ја и невоља са мном. Нисам је изгубио, — говораше дивље — не бојте се. Вуче се, море, не могу, да је се отресем, да је одагнам, угугаим. Она ће мене угушити. Лопов. Све лиле миле, обећавао, па — цакиуо. Кад буде посла. Ха, ха, ха, кад буде, то је дуго, врло дуго. Да те новце лижем, морао бих их дотле излизати. Сруши се на клупу и уздахну. У изби настаде тишина. — Шта је било? — прекиде плахо Брест. — Нигата ново, — рече заједљиво Борута, — оно исто, гато ми се већ четрдесет година догађа: свргаио сам иосао, па ме отнравили. — Отправили! —■ понови старац тужно. — На послетку, гата да и раде, — одговори гне-