Стражилово

310

СТРАЖИЛОВО

Б р. 20.

њој гшрити. Па, као да га ко зовну, истрча на поље ... погледа на вите, па на ниже . . . дође до катранџика и поче да мути кашиком по катрану . . . а уз то као да све нешто ослушкује. — Миле! викну га неко. Он се трже, као да се у шта загледао па га изненадио глас. Кашика му паде у катран, а не одазва се.

— Миле! чу се јаче. Он уђе у дућан, а с друге сгране Наста. Груди јој, ваљда од умора, играју; а преко ока се разапела кан па чисто бљешти . . . Неки за то веле: радост је, а можда и није. Ману руком преко очију — онако од мишице до лакта, као да су јој руке ма чим било заватне. — Сина СИ ДОбиО ! (Свршиће с .0.)

->ж<-

КЈБИМЕК БОРУТА. ПРИНОВЕТКА ИЗ ПОЉСКОГА ЖИВОТА. написао владислав окоњски. (Наставак.)

»ао пре двадесет и иет година чашћаше ов'*чар Боруту, али сад без смрековаче, без весела расположења, без наде, да ће дочекати мирно јутро. Док је девојчица гутала кашу, приповедаху два пријатеља један другоме, шта су преживели. — Здрав си, имаш очи, — говораше Брест, — па ћеш се лакше гдегод прибити; али ја ... Ето, граде на мајуру хамбар, можда ће се онде наћи посла. — Идем, запитаћу. Ти, Марице, остани и почисти собу, ја ћу се одмах вратити. — Само ми не дирај у моје пруће — рече овчар девојчици. — Ено, у ходнику је метла. Марица узе вредно спремати собу, коју ће опет свиње изгубити. Брест непрестано с њом разговараше, запиткиваше је по танко, шта је све отац претурио преко главе; али она му не могаше много рећи. Беше то дете малено, али телесно кржљаво и душевно неразвијено. Хранила се вечито кромпиром, који су само кашто заливани сирутком или зачињавани парченцетом овчјега лоја, па та храна не даде ојачати по себи кржљавоме организму и затупи јој душевну снагу. Марица беше већ осам година, а изгледаше, да јој је пет. Мршава, ситна, бледа, неразмерно надувена трбуха, ретке, светле косе, носаше на себи јасне трагове болести. Ум јој се креташе у врло тесном кругу појмова и прилика доста живо, али иза тога круга не имађаше никакове снаге. Кад је заниташ, како јој се зове отац, одмах одговори; али не беше кадра рећи, како је њој име. Бројала је с муком до три; сваки јој светац недеља, а радни дан четвртак. За што четвртак, ни један психолог не би знао растумачити. Патећи се сиротињом од детињства, подносила је глад необично стрпљиво. Па и кад добије који залогај, јеђаше га полако и мало. Кад јој што заповедиш, извршиће за тињи час; али кад испуни налог, седне у кут пема и укочена.

И сад, почистивши собу, шћућурила се уз огњиште. — Где је мала? —- запитаће Брест Вицка. Је ли отишла? — Јесте. — Што удиљ ћути? Не бој се, Марице. Ходи амо, ја ћу те научити како се плету кошаре. Уђе Борута. —■ Но, баш ваља! — рече, очевидно радостан. — Шта то? — запита Брест. — Дадоше ми, да радим на хамбару. Марка на дан; али и то је новац. Девојко, скачи, вечераћемо. Ево ти нож, па отреби овај кромпир. Поче сипати из недра кромпире. — Лонац ћемо добити, дрва ћу макар с плота накрхати, па готова част. Онде у торби има комад сланине и соли. Сад идем, да купим сламе. Опет оде. Девојчица се лати посла, опра Брестов лонац, донесе иверја и пристави богату вечеру. У вече се Борута већ одомаћио и спријатељио с ременарем и његовом женом. Катарина није заборавила, како ју је он, пре двадесет и неколико година, почастио кобасицом, и захвали му се сад чинијом куване мркве. Ал кратко ипак трајаху успомене старих дана и минулих и претурених јада. У невољи усахну осећаји. Мисао, занета удиљ најнростијим животним потребама, нема ни воље, а нема ни каде, да много јадује. Еле становници куће Борутине, изменивши међу собом неколико уздисаја и усномена, претресавши у кратко своју невољу, нолегаше, да се сутра опет брину и таворе свако са својим послом. Могло се приметити само то, да се између Бреста и Боруте завезао неки јачи узао. — Идем сад на поље — рече овчар, кад се ноћ спустила. — За што ? — говораше Борута. — Донећу вам постељу, па ту можете спавати. Сад бар нема свиња. Мени не сметате, а и девојчици ће бити милије, кад ја одем на посао.