Стражилово

Б р . 20.

— Знаш ти, к'о што је сунце јасно. Не чини покор, срамота је. Ако ти ја нисам права, тако ти овог детета, што ми је под појасом. Он се осети, шта је, дође му лице као у Турчина. —• Чувам ја и мој и твој образ. А тебе који томе учи, нека ти којечим пуни упш, кад другог посла немаш. — ЈЈуда идеш тако? — Свуда — велика је чаршија. — Није у чаршији но тамо. — ћути море. Не узимљи у уста, - што није за говор. — Довде ми је дошло, и показа грло. — Ко ти је крив? — Ти! — Милка! викну он. ■— Ти, ти, ти! Он гурну на врата па запе на више, а она полете у собу па леже ничке на постељу и окупи да се дави и да кука, мисли: отишао је, што га оној срце вуче. Заноћи сама, а он, ко зна и кад је дошао. То му би п)зви пут ноћу. До сад се Милка и тешила у сумњи — к'о и мислила је, вара се. А од те ноћи зареза јој се посред срца, да је све, као свето, истина. Поче распитивати и знаног и незнаног, ал' нико да се нађе, да јој по вољи одговори. Она — женска глава — помисли: свет га крије. Кад немаде коме више да се осврне, сети се баба-Јованке. Дозва је једном, кад није било Миодрага, да јој баба у шта зна погоди, која је. Баба Јованка зажмирнула очима и чини се пешто големо и натучено знања — као сваки, који мало зна. Причека, док јој Милка све каза, па растури карте. — Опчинила га нека млада . . . карта каже: удовица. . . тешко да му не даје неко млађије . . . а поред ње и њега неки пут . . . ево гле . . . све пут, није велики, и нека хитња. — Иде јој сваки дан, вели Милка. — Види се пут . . . па, као да удара тај нут у неку малу кућу . . . као колебу . . . а ово је неки младић, који му стоји па путу, а он га као и не гледа . . . Ово су неке паре, али, види се, није много . . . а овај, што стоји овде, то је као неки велики господин ... па је, види се, љут, на њега, а он опет све мисли на неки велики пут . . . преко неке велике воде. — Јадној мени, шта ме још може снаћи! Од тога дана више дућанских врата приковала Милка крило од слепога миша. Па узела влас своје косе и уденула у иглу, па протурила три пут кроз

309

његову кошуљу, што је скинуо у очи недеље, и забола после иглу у босиљак под иконом. И кад му изнесе вино а она му помало додаје воде, у којој је скувала суву чуваркућу. Ал узалуд све то, кад онај од куће бега. Богме он загазио по дубље у рђавом. Ако му се до скора ма и најмање примети, дури се, и што му више говоре, све је мање код куће. У дућан дође као с беде па два три пут зевне и оде. Кад је у кући са женом, ћути. Заборавио и говор, само се од њега у кући чује: „дај" и „не ћу". Никад да се осмехне, но свео обрве над очи па се, натмури као да се с ким свађао. Нема ноћи, а да јој не зна средину. Колико ли су га пути довели кући, а он — да се нешто види какав је, ил' би се клао ил' опаметио. Да има човек нешто за себе тако огледало, куд би за многе боље било. Ал овако, док траје у глави, на очи се ништа не види; кад се отрезни, нема ништа рђаво видети. Тако и он! Ноћу све мирно по вароши. Ни пса да залаје, ни мачка да замауче, а он се враћа кући и шара сокаком, од једног олука до другог а из њега заудара вино, као из бачве, кад остане комина. Кад и када окупи и да пева. Већ га и комшије свикле. Сви му говорили и све је на једно дочекивао: леђа лицу, само што му мајстор Таса никад не дође, нит' му икад рече ни ово, ни оно. У дућан му, како је почео да пије, није дошао, а ни видео га није поодавно. Тако то би до близу Илин-дана. У најјаче лето једно по подне кад сунце превали половину пута и кад ветар пирну с брда те живну све и остави заклон, где га је жега нагнала, а оно шегрче дојури баба-Насти сво знојаво и задувано. — Хајде, једва рече, хајде нама, хоће газдарица... И не стиже да све каже, а Наста скочи, па само што дограби мараму и обу папуче па готово слете на сокак и појури њиној кући. Миодраг седи у дућану. Види му се и на лицу, да је сплетен и у неком чуду. Стиже Наста на врата, па како хитала, једва га упита: — Је ли? Он, као да се у кучине заплео . . . тури руку у џак с кавом, па, као да кафи говори. — Не знам, рече. Наста отрча на више у кућу. Миодраг нигде места да нађе. У њему се нешто узиграло, па, к'о да му то заповеда, стаде се вртети по дућану. Изађе на поље, па се врати . . . уздиже теразије и стаде да их нија, као да нешто мери . . . Нреврну кантар на тешку страну. Потеже џак с пиринџом и искрену, види, изјерио се . . . Узе кафу на длан, па стаде по

СТРАЖИЛОВО