Стражилово

346

СТРАЖИЛОБО

Б ј >. 22.

Обгрли га обема рукама, епусти му главу на груди јецајући : „Бабо мој! Како је гадан овај свет! Како је горак овај глумачки живот!" Чика Зоран је мислио, да се речи његове кћери на њега односе, да она њега жали, па је поче тешити. Међу тим се догодило нешто. што он ни слутио није. У женској је облачионици примала госпођица Серафина честитке од својих другарица као заручница Бритвићева. Јелка, која је тога вечера догала у позориште, да види оправу на своме оцу, чула је све то, и сама јој честитала. Није н>ој било ни мало жао за Бритвићем, али се осећала увређена у свом поносу и гнушала се гадног поступка Бритвићева. Осећајући се понижена тим поступком, хтеде да каже своме оцу: „Хајдмо, бабо, од овога света, из овога загушљивог ваздуха, хајдмо на чистину; бежимо из позоришта, мени је досга глумоваља!" али звонце огласи почетак другога чина, Чика Зоран, тешећи своје дете, заборавио беше на своју намеру, дохвати Јелку под руку, те јој малаксалим гласом рече: „Иди, дете моје, у облачионицу, после ћемо се већ разговарати. Нека је проклет онај час, кад сам ступио на позорницу!" Сва је публика приметила, да чика-Зорану нису, што но веле, све козе на броју. Своју улогу говорио је, тек да изговори оно, пгго мора. Више је пута стојао као кип, замишљен, и тек би га јачи глас шаптала истргнуо из заноса и мисли. А публика? Та публика, која је некад чика-Зорана дизала у звезде, сравњивала га са највећим уметницима, сад је почела негодовати и није се жацала, да то своје негодовање јавно искаже свом негдањем љубимцу, кога је она тако рећи размазила У колико је чика Зоран Обилића логаије приказивао, у толико се све више истицао млади Рајко (Сври «•->§

са својим Бранковићем. На свршетку представе све се орило од пљескања, викања и изазивања. Управитељ замоли, да Милош и Вук. изиђу и захвале се публици на признању. Њих двоје послушаше. Одједаред залепрша велик ловор-венац пред њима обојицом. Од урнебесног викања није се могло разабрати, које се име виче, да ли Бриткић или Савић. Рајко погледа у Зорана и у венац, као да би му хтео рећи: „Дигните га, он је без сумње вага!" Чика Зоран га подиже. Пљескање и вика престаде. Завеса се снусти. У облачионици опази чика Зоран уз венац приденуту цедуљицу, на којој је било написано оловком: „Младом уметнику, господину Рајку Савићу писац „Боја на Еосову." Чика Зоран пребледе. У сваком другом случају беснио би и викао, но овом га је приликом нека врста срама задржавала од беснила. Срце му је необично лупало. Узеде венац и преда га младом Рајсаречима: „Изволите! То је вама намењено." Хтеде још негато рећи, али му се у грлу негато препречи. Глумци се сви згледагае. Чика Зоран здере са себе позоригано одело, скиде личило те снажним гласом викну: „Јелка!" Јелка уђе у мушку облачионицу, он је узеде за руку, па јој дрхтавим гласом рече: „Хајдмо, чедо моје!" За тим се окрете глумцима: „С богом, господо! Зоран Бриткић је данас последњи пут глумио!" Нагло залупи врата од облачионице, прође кроз мрачни ходник позоришта, на којем су зијала отворена врата на улицу. Ни једне речице не рече отац свом детету. Обоје су корачали напред. Мрак, што је зијао кроз отворена врата мрачнога ходника позоришне зграде, као да се кезио за њиховим леђима и као да је питао: „Куда ћеш, стари, ислужени војниче? Куда ћега, остарели глумче и ти онеспособљена глумице? Куда ћете?" „У борбу! — На нову позорницу! — У свет!" [ће се.)

€ Л И К Е ОД МИЛАЈ ШШж*' I- Гамзиград. •ЈјЈ^Мпростите ми бледе сенке седога Гамзе и сина седога Гамзе, што сам се с мојим газда^ ii Перчом са врло сумњивим решпектом приближавао негдагањој ирестоници вашој. Ма-ла старинарска збиља и велика светска радозналост водиле су ме у тврђаву тих старих, многобошких делија а у једно и онај новинарски нагон, који не пропушта

С ПУТА. А САВИЂА. ни једну светињу а да је повргано не разгледи и темељно за тим не опигае. — Шта велига, господин-Милане, данас бисмо могли до Гамзиграда, рече ми једног јутра газдаПерче. — Ја сам готов, одговорим му; али како ћемо? — Па на коњу, нримети газда. — На коњу?! Знага, ја сам до душе учио јаха-