Стражилово

Бр. 23.

СТРАЖИЛОВО

365

иоже лађом. Не далеко од обале пружио се влак. Дакле и на железници! Погледим и нехотице у ваздух: не ћемо ли можда и „луфтбалоном" како!? На тој железниди као и на свакој: скљукају те у кола, затворе за тобом врата а ти се снабди и стрпљењем и резигнацијом, јер до Турн-Северина не отвара кола ни један кондуктор. Ту негде видесмо како близу обала а из ноде вире стубови Трајановог моста. Већ се но мало хватао сутон, кад смо сгигли у Турн. Сваки зграби своју торбу, па хајд на паробродску станицу, да се укрцамо у велику лађу, која ту већ комотно може да нлови. Кад дођох до лађе, спазим, како се по крову мува нека коцкаста прилика. — Кад је тај већ стигао на лађу! ? прогунђа мој сапутник.

Сместимо се и наручимо вечеру. Кад се лађа кренула. био је већ у велико мрак, но ми још непрестано чусмо над нама иагло корачање, које се свагда у извесном времену појавило. — Енглез кружи и шестари, примети мој сапутник спремајући се да једе бифтек свој. После вечере наручим каку-кајмаклију код неког младог Турчииа, који је ли тога ради био на лађи. Кад сам је исиио, извалим се на диван и већ да заспим, кад ме иза сна избије глас послужитељев: — Радујевац! Ту ми ваља изаћи. Са мном је изашао и мој нови познаник; Енглез, гувернанта, оне две лепе госпођице и сви остали остадоше на лађи. На ђумруку ми прегледе ствари, и ја се за тим упутим у гостионицу. Погодим кола, и сутра ћу рано у Србију, пут Зајечара . . .

ДА ЛИ ДА ЗИДАМО ПОЗОРИШТЕ?

ОД ДРА ПАЈЕ ПАДЕЈСКОГ. Волео бих видети онога, који би противан

био и рекао: не. Волео бих чути и разлоге. који би га руководили. Међу тим држим, да ће се тешко такав један наћи, и да је сваки за то. Та који се од нас не би радовао напретку свог народа? Еоји би омаловажавао уметност и вештину и побијао њену вредност? Никоји. Само је овце сад нитаг^е: да ли треба да се баш у Новом Саду позоришна зграда подигне и може ли се иста подићи без помоћи народне? На прво бих одговорио: да не треба; на друго: да не може. Прочитао сам мишљење о тој ствари и дра II. Јанковића и А. Матића, па и ако ми се и оно нрво допада, то бих ја од своје стране ипак за ово друго био. Матић је добро рекао: да је српско народно позориште друштво, које путује и које је данас овде, сутра онде. То друштво, све кад би и хтело, не би могло непрестано у Новом Саду седети, јер се не би могло издржавати. А после, и кад би могло само у Новом Саду бити, зар да не иде и у друга српска места? Зар само у Новом Саду да имају добро и ваљано нозориште? — Кад је то друштво дакле већим делом па путу, т. ј. даје представе своје и у другим српским местима, и тек у две, можда и три године дође на три четир месеца у Нови Сад — онда на што да се диже — бар сад — тако велелепна зграда? На што да се улаже толики новац? Та позоришна зграда

за цело не ои могла увек нразна и затворена стајати, већ ради своје хасне морала би се и другим страним друштвима, наравно за плату, уступити. Тако би и мађарска и немачка друштва дошла до лепе зграде. Еад би у фонду позоришном било досга новаца и кад не би морао народ давати прилоге, не бих у овај мах ништа рекао. Али овако морам, ма у кратко, и ако сам уверен, да се на ово не ће нико освртати. (? У.) Еад год смо ради, да какву замисао остваримо, увек се обраћамо на народ и од њега помоћи тражимо. Он је иомогао, да се Бранкове кости на Стражилово пренесу; он је толико послао српским рањеницима у Београду; он је подигао споменик Вишњићу; он дао да се дигне споменик Гундулићу; оп, иа све он, па све он. Сад смо ради . онет за позоришну зграду да купимо, после за ово, а опет после за оно. То је све лепо; види се, да радимо. Али пустимо тај наш народ да мало дане. Зар он олако долази до новаца? Ту је неродица, ту поплава, туча, ту ово, ту оно. Не ћу да кажем ништа за оне, који од сувишка дају. Ал колко је такових? Већина од својих уста откида и принаша на истакнуту цел. За то би требало мало ноштедити тај народ. Не ћу овде да кажем, да позоришна зграда није нужна; али за цело има и шта нужније. Ја држим, да би зидање позоришне зграде у Новом Саду требало оставити за друга, ако смем казати боља