Стражилово

Б р . 23.

355

читати. Биће било како иово његово »сочиненије«. Чагљина примивши од снахе нун бардак, устаде и скиде капу. Сви поустајаше и поскидаше капе. Фратар, занешен читањем, не стави се, него рече, не дижући главе: - Стипане, намири и обађи коња, то је најглавиије. За тим побрини се за моју ложницу одма, е сам задрима. Момак изађе, а за н.им и Бакоња Чагљина се накашље, онако, како се кашље, кад се хоће да привуче чија пажња. А кад п и то не поможе, он зовну: — 0, вра Брне! Фратар диже главу. Брат му тад започе: — У здравље наше миле добродошлости, ка шта је увике било наше драге добропрошлости, јер оиа увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, бапг ка мудрост међу воловима, да нас проведри и просвитли, ружа наша, ка свића кроза дим од тамјана! По том, да му буде у свр'у, прид богом, нрид даром, прид бискупом, провинцијалом, гвардијаном, народом и нами, ружи нашој, и на ономе свиту за живот, а на овоме за душу! Но томе ка шта се он стега светим конопом, да стегне бољитак, зачетак, вировање и стрпљење и свако благословење, јер душа не уми ди су дви, јер на крају виси покајање и молење, а свр'а је велика да он, ружа напта, буде доша ка вист благовист од диве Марије, од Исуса слаткога, од Јозефа праведнога! По том, како је наш дуовник сакрушија богољубиу змију, тако је у своја грка јуста метнуја киту цвића, а проклети сотона просуја отров, ка што су вридни били сви наши богомољци, двадесет и три до њега, тако ће и након њега, а он писме пива и молитве дивани, ка бог што све зна, јер мудрос, честитос, богољубнос, скрушенос, крипос, липос, милос, душевнос, радос, понизнос, онде је ка у врићи! А по том и по том, наш драги и благословени, славни, вирни и мирни, ка што је посија, посија, нросија, разносија доли до воде, гори до крижа, дакле они сви дубоко и слатко знају, у глави чују а у ушима виде, а нод петом је лако, ко је обувен, и у души, ко је крижом умијен, нека се личи кога боли овом свр'ом, ка он, ка они! Дакле: живија наш дични вра Брне!

— Живијаааа! викнуше једногрлице Јерковићи. — Ко ће ка он! вели Ркалина, матнући главом. — А ко, ја, ка он! — Виру му његову, да је учија, каква би то глава била! — Ја сам му мало коју рич разумија! — А ја баш ништа! И сви се диве томе говору, који не разумјеше — јер по жупама св. Фране, кад се напија учену човјеку, или кад се у каквој великој прилици говори иред ученим људима, треба говориги, да простота не разумије. А Чагљина бијаше прави вјештак у томе, таки вјештак, да он сам није знао, што је говорио. Он је дваш, триш тако бесједио у манастиру, а неколика пута у граду послије иосланичкијех избора, и увијек бјеше потресен највише он, пак сви они, који би га најмање разумјели . . . Бесједиик још рече: »здрав у милости, радости, крипости и свакој добрости!« пак нагну бардаком. А као да ни у томе послу не бјеше пошљедњи, јер му јабучица скакаше кроза дугачко грло, од котлаца до подбратка. По што предуши, хукну и додаде суд брату Шунди. — Ун здрављен вран! Донбро донша ии заи донбра винђења! напи Шунда, пак одапе ништа слабије од старијега брата и додаде суд рођаку Ркалини Зубацу. А Ркалина, након добријех десет гутљаја, додаде суд . . . Осињачи, јер беше већ празан. — Е, овога још није било! рећи ће Кушмељ тихо тихо, како су га најближи могли чути. »Облапорне губе дочепале се муктиша, па пагињу ко ће боље: кљу-ка, кљу-ка, кљу-ка! Ка да мени с неба пада! Еј! еј! . . .« У то се врати слуга, носећи наручај сијена, којијем напуни најбољи кревет. Бјеше их у кући свега три, отесанијех сјекиром од буковине, као што су обично по далматиискијем селима. По врх сијена слуга прострије чисте плахте, које извади из бисага, а сврх тога метну покриваче. За њим бијаше уљегао Бакоња, пак се раскорачио пред прагом, гледајући мало косо стричеве и рођаке. Осињача је нешто шантала с мужем, пак напуни други бардак, којијем се обредише Рдало, Кљако и Рора. на и трећи, којијем завршише момчад .Кркоте и Зубаци. Стипан припали цигарић своме госиодару, пак се поизмаче и запуши и он.