Стражилово

Б р . 23.

СТРАЖИЛОВО

357

њак, Кривица и Галица учинише тако, а она узе под пазуха Шкембу те и он ћуки стрика, докле доприје у трбух. — Таа-ко! Ајте лезите! Ајте и ви, браћо! — Би молија за једну рич! вели Чагљина, скинув капу и примакнувши се к огњишту. Сви се његови паслагаше иза њега. — А шта то, Јуре? пита немарно дујо, чешући се по листовима. — Би молија, а прости ка старији и паметнији. Јево шта. Ми . . . онај . . . да речем, ми јево не желимо зла никоме, а телиш својој крви, своме брату, али . . . али . . . — Ајде, брајо Јуре, ајде кући, жив бија!... Ајте сви, и онако је већ касно! прекиде Осињача, блиједа као крпа. — Али триба да кажемо, да ми нисмо кајели . . . — А шта кајели? шта кајели? губо нијана! прекиде га Кушмељ и спопаде ожег. Загнаше се један пут другога, али стаде међу њих Шунда и зашунда, дигнувши руку високо: — Ајан! Овден нен понмаже страншити! И мии монжемо слонмити конме ренбра! И јонш канко! Алвун-дан-дан-ра !! — Штааа? викну фратар упропашћен. Да се бијете ! ? Прида мном ! ? Тааако ! ? А зашто!? — пита онако голуждрав и обрће се око себе. — Прије свега реци овој магарчини, да се не загони, јер ако га сваки ирстом довати, не ће остати папричка од њега! вели Чагљина. — Таа-ко ! . . . — А твоја ће се исто бројати, ка увике, дујо, али је добро, да нас чујеш! вели Кљако — Таа-ко ! . . . — А њему шта ће бити од ричи? Зашто се јиди, ако му је душа мирна? вели Рдало. — Таа-ако ! . . . — А вајглавније је, да држи руке при себи и језик за зубе он и Осињача, јер . . . и зашкргута зубима Ркалина. — Таа-ко ! . . . — Најнприче ћен бинти, анко јонпет нансрне, дан ган звинзнеш пон ћинвенринци, Криконтићу дипте! Анпустија! вели Шунда. — Ах Исусе ! Исусе ! уздахну дујо и стро ■ пошта се на столицу, нак одиже обрве, ваљајући с очима једнога на другога. Стипан с/гаде иза њега, блијед и он као самртник, а Кушмељ и Бакоња ирислонише се уза кревет. — Јесам ли ја међу браћом или међу ајдуцима ноћас? поче он.

- Мој добри вра Брне, молим ти се, чуј ме! заче меко Чагљина. Јесам ли ја река шта рђаво ? А јесам ли и мислио шта рђаво? А он нас тира из куће на овај начин ! Ми јесмо у његовој кући, али смо се поради тебека скупили овде, и ја имам тебика да речем ништо, у име свију, споради што имамо договор . . . — Таа-ко! рече дујо, поврнувши се маличак. — Тако је! тако! заграјаше сви. — Дакле јево штаје. Малоприн сам река, да ми немамо зле премисли на нашу крв, јер у крви је милос и крипос а при том богољубнос кад цвита у рају, у огради . . . — Немој тако, немој ка оно малоприн, него кажи у кратко и бистро, што имаш! рече ДУЈоШунда одгурну брата, па ставши на његово мјесго : — Ун крантко јен ованко: мин ненћемо дан вондиш Банкоњу ун мананстир! . . . — Таа-ко? Ви не ћете! ? А ко мени заповида ? Кљако отури Шунду и стаде на његово мјесто. — Ми ти не заповидамо, нити можемо, али крви ми Исусове, а она је прискупа, кајаћеш се, ако га поведеш, јер ће те ово дите осрамотити и нас свиј у! — Таа-ко! А ја ћу ш њим натраг, ако не буде за то. — Зло је и да пође! рече Рора. — Докле га познаш, може учинити, шта се већ не ће моћи исправити, а боље је знати иаприда! вели Рдало. —- Ма све су то празне ричи, и ја не знам, шта оћете? Жестоки Ркалина шкргутну зубима, натаче капу, одгурну свијех, пак се усићи пред фратром. — Јево мене да кажем, без завијања, најкраће и бисгро. Ти одабра сина Кушмељева, да учи књигу, па да с врименом буде, што и ти, а с нама се не посвитова. Ти с нама вечерас не проговори три ричи, него нас задржа, да видимо твој избор. Липо! Али ћеш чути истину, па чини како знаш. А истина је ово. У Зврљеву до сад није било лупежа, паликуће, убојице — ни другога вражјега створа, ка што ће бити овај Бакоња. Он је исти покојни стриц Јурота, ни узми ни подај, и обршиће ка он... Кушмељ јекну као рањен во. Осињача и Бакоња јецаху на сав мах. Немилостиви Ркалина пастави: