Стражилово

СТРАЖИЛОВО

имадоше шта и видјети! Отворен шпињел, те истекло ако ће и барјело вина . . . — А проклети антикрсти! лупежи! галијоти! жбири! ајдуци! Убија вас бог! А платићете! платити! ако жив буде Јере! јецаше Кушмељ. — Јето, мој добри дивере! јето какви су, видиш сам, па још вируј њима! — плакаше Осињача. — А понили су и бардак! рече Бакоња. Биће га напунили онда, кад је вика Ркалина! — К врагу сви! сви! сви! Ух! стењаше једнако на својој лози фратар . . . Те ноћи спаваху слатко под тијем кровом: Чмањак, Шкембо, Кривица и Галица, а Брие, Кушмељ, Осињача, Бакоња и Стипап не стискоше ока. У зору по наредби фратровој Стипан оседла коња, те кренуше без каве и ракије.

Кушмељ, по што помога брату да узјаше, стаде пред коња, пак се чешка. Фра Брне. блијед, као да је боловао, гледа у врх од чизама и вели: »Па . . . онај . . . видићемо!« — Ја . . . онај . . . како год ти речеш! вели Кушмељ. Фратар се још дубље замисли, пак ће најзад одлучно: — Пека иђе! . . . Баш нека иђе одма! и ободе коња и одјезди. Кушмељ и Осињача изгрлише Бакоњу, препоручујући му, да слуша стрица, да запази, како га стричеви и рођаци љубе, иа нека се баш за њихов инад подобри . . . Стипан и Бакоња пођоше. Муж и жена стајаху пред кућом, докле их год из вида не изгубише, пак уђоше у кућу. А шта је даље било с Бакоњом Кушмељевим, то ће се даље испричати. ће се.)

У ТУ Далеко у магле нлаве ја гледам храшће твоје, Суморних и мрачних гора како се диже стас, У облак више себе заклања чело своје II са тог виса слуша нодземни чудни глас. Као да се земља ломи, потмуло и помамно Кроз доље и дубраве чудап се хори хук; Пастирске фруле гласи не јече тако мамио, Страховит то је звук: „Домовино, домокино, Где аманет чуваш знан? Да те није уснавала Нашег доба слава сјајна Те почиваш мртви сан? Домовино, домовино, Зашто скриваш иоглед свој? То се хоре наши гласи, Својом крвљу што су спасли Од срамоте образ твој!" Ал она не чује ншш Из гробља оронулих Он је утрн'о давно, Иад домовином мојо:

БИНЕ Ал она не чује ништа, узалуд гласи моле, Под венцем искиданим прикрива свели крас; Ах, како тужно стоје плећа и руке голе И сломљен, повијен, некада вити стас! Узаман дух прошлости о старој бајци снива, Како јој верни синци скрхаше ропски знак, Тим ланцем ропства она синове сад окива И шири густи мрак! А из гробља оронулих Ко се оно дшке сад? Је л' то Милош, храбри ђорђе, Што скрхаше ропско гвожђе И скидоше с тебе јад? Домовино, домовино, Видиш ли им духа ти ? Знаш ли, куда они ходе ? Они траже гроб слободе, За којом су гинули! а, узаман деца њена слободе траже зрак, ах, њега више нема, г вије се густи мрак! Драгутин Ј. И .1НЈ1,.