Стражилово

394

СТРАЖИЛОВО

Бг. 25

— Па добила кошар. — Кад је то било ? — Синоћ. За то је гост брже и погодио, куд се иде из Брајковца него у Врајковац. — Да он мени не рече ни речи о томе! — Збиља? — Ни беле. •— А лепу је буквицу очитао и уји и својој несуђеној пуници! Госпођа Јеца све овако одскаче од земље, како се једи. Јуф, јуф, свиснуће. — Хоће, да! — вели Јован. — Не да се та извести из концепта. — И ја бих рекао, — дода бележник. — Него кад велиш, да је сам Варнава у манастиру, како би било да пред вече банемо тамо ? Еако се дознало за узрок Бранкова изненаднога одласка, то сам Бог зна, тек док се Јован вратио у село, брујало је по Брајковцу, како је госпођа Јеца довела била погг-Стевина сестрића у кућу, да му наметне своју кћер, и како је сам поп Стева проводаџисао свом сестрићу. За одрешене језике предмет је то, наравно, благодаран, да се учини и више, него што је у истини било. Хоће да се све то танко зна и прича, како је, на прилику, госпођа Рашићка обрлатила поп-Стеву, да говори сестрићу за Јелку, шта је све поп Стева говорио, како се ломио, шта је Бранко одговорио, како је у очи исмејао и ујака и Рашићку, и т. д. и т. д. — Јух, јух, јух! — цикнула је „трижди" сека Ната сека-Кати, кад је чула; а чула је, Бранко с Јованом неје био, ваљ'да, ни изван Брајковца, кад су оно јутрос отишли. — Ја мислим, само у вароши има свашта, а гле, и на селу чуда! —• Није тога било, слатка, од пре, —■ рећи ће сека Ката. — Било ти је Брајковачко друштво, и сама добро знаш, као једна кућа. Него од како се уселише амо неке сграпе особе, хоће да и Брајковац изађе на глас, како не треба. Памтиш, како се то некад живило. Боже, да устану стари, па да чују, • • • Боже! . . . — Ала ти је то наопако време изашло, јух, јух, јух! — уздахну опет госпођа Ната.

И староседелице славнога Брајковца нађоше се увређене до дна дубљине своје домољубиве душе на тако обесвећење старих златних успомена из Брајковачке прошлости. — За то ли се продобрила Јеца на поп-Стевина сестрића! — вели сека Ната. — Ја сам одмах рекла, има нешто, — вели сека Ката. — Сад је наишла, Бог да прости! Да Бог ме да се то све онда расправљало, кад деца несу ту. Деца, да како, не морају свашта чути... Сви су мислили, сад ће госпођа Рашићка свиснути од једа и од срамоте. А она се чинила свему и невешта пред светом. Само је поп Стева имао да прогута неколико грких залогаја, неколико прекора и лребацивања. „Какав си ти човек," па „какав си ти то ујак," па „какав ти је тосестрић? . . . Дошао гладан, да се исхрани ..." Па не знам ово, па не знам оно. — Разуми ме, што ти кажем. Ствар још није готова, — теши поп Стеван и њу и себе. — Све ће то још бити, како треба да буде. Нисам тек могао момку одмах с неба па у ребра: то и то је. Из далека добар косач замахује. Међу нама није ни речи било о нашој Јелени. Даклем, видиш, да ствар није свршена. — Па за што само да оде тако из ненада ? — За што ? За што ? Така ти је данас омладина. Куд насрне, или с главом или без главе. — Мени, Стефане, није баш наврило, да Јелену по што по то удам ма за кога. Има она каде и чекати. Али као велим, он је твој, па биће и теби право. — Са свим ми је право, са свим ... Ви ћете, дакле, ићи у недељу ... — Морамо још у суботу . .. — Добро, даклем, још у суботу отићи ћете на ту параду у Карловце; па најбоље ће бити, говори ти сама с његовом матером . .. Но, не мислим ни ја, одмах с кола. Останите макар и који дан дуже ... — Ха, то је добро. Понећемо пар гусака и који пар пилића, који десетак јаја и . . . — Но, па видиш, да ће то све још бити као ШТО треба. (Наставиће се.)

СРПСКЕ НАСЕОБИНЕ У ШТАЈАРСКОЈ И ВАРАЖДИНОКОМ ПОГРАНИЧНОМ ГЕНЕРАЛАТУ. ПРЕРАДИО ДР. П ПАДЕЈСКИ. (Наставак.) Из овог, што смо мало час рекли, може се видети, није било само простих бораца Срба, већ и часника да је граница Славоније пуна била ускока, Срба, и и заповедника. да су они при одбрани велике услуге чинили. Ту Год. 1858. 29. августа спомиње пуковник Тај-