Стражилово

398

СТРАЖИЛОВО

Б р . 25.

чину и кофер у кола а ми ћемо заузети предња седигата; газда ће кочијашити сам. Тамерлан и ћора имаће част вући кола а псето Куса може, ако мује у вољи, као добровољац каскати поред њих. Морам признати, да сам се обрадовао, кад сам дознао, да ће ме многе колеге и још где који лични пријатељи отпратити до првог села, Грљана. Пред читавом поворком кола јездила су на коњима два моја ученика из најстаријег разреда, два брата рођена. Тако пођосмо. Ми код последње куће а кола стадоше. Мој поштовани пријатељ С. Ш. заповедио је тако; он је могао. Та последња кућа је механа, те је од преке потребе, да учинимо — прву штацију. Нико се од нас није одупирао, те смо ту в!:ап(:е рес1е а ради „доброг здравља" и „сретног пута" гуцнули по коју. Хајдмо даље! Дођосмо око 11 сати у Грљан и уираво учитељу. Он има велику авлију и башту, те се по ћефу можемо разузурити и од претрпљених штрапаца одморити, у једно и за даљи пут поткрепити. Газда Перче извади печено јагње, сира и друге ђаконије а мој драги пријатељ Р. М., Немац из Немачке а инџинир на Тимочкој железници, извуче из шарагља буренце, па онда јога једно, пива. Уча донесе вина и ... Са торња Грљанске цркве избијао би један сат — да га је било, кад смо се једва кренули, газда и ја. Јотп једно „у здрављу се видили!", па онда јога једно „с богом!", па онда последње „сретно!" и ми се изгубимо међ куће, док се нисмо дочепали друма. — Ти идега кући, примети ми газда, а овамо идемо све даље од твог Новог Сада. — Тако је, али гата ћемо, кад је тако. — Преко Честобродице у Параћин било би ближе; али, угатедио би пут од Ниша до Параћина. То је све. — А не бих видео Књажевац, а не бих видео Нига. Пред нама диван предео. Лево, ирема истоку, пружа се Стара Планина; разни висови и шиљци њени дижу се фантастички у вис и губе се према југу и истоку. До нас тече Бели Тимок. Тамерлан и ћора грабе живо. Не мозкда, што их одушевљење гони, да гато пре виде Књажевац и Нига, него што их газдин бич подсећа на коњски им позив и на њихову дужност. Псето Куса је час пред колима, час поред њих; исплазио језичину и јури, јури. Кад кад стане и погледи нас; можда мисли: али сам био луд, што сам оставио кућу, кад нисам морао. Тамо бих се лепо извалио или се черупао са оном зеленом мачком; али овако — шта је, ту је. И Куса спусти главу и пусти се у онај познати керећи кас.

Дуж пута нагаег укочиле се телеграфске мотке, по жици се љуљају копци и друге тице. Ни једна нас не дочека са свим, већ прне у вис, да се после неколико метара опет спусти на жицу, да нас за тим опет не дочека, да опет одлети, и све тако до села Вратарнице. Ту је долина већ много ужа, тек само да се опружи село и да прогаушти Тимок. Пред механом седе људи и бистре политику, наравно. јер друга посла немају. Кад смо излазили из села, спазимо на омањем брежуљку три девојке, леже и гледе нреда се. Ту добисмо од њих красну понуду; ко је радознао, нек запита газда-Перчу, он ће му рећи, а могу баш и ја, само ме треба запитати. Газда ми рече, да је ту нека пештера, он ми је и показа. Из ње извире вода; људи веле, да је топла. Мене више није занимала та пегатера: вода, па јога врућа! Село Нови Хан врло је лепо, има само једну улицу, али пуну и живу. При уласку ми упаде у очи прекрасна гаколска зграда и среско начелништво. М. ђ. Милићевић има са свим право, кад вели, „да се отима да изгледа као нека чаргаица, и да је место доиста за дивну варога." А то је рекао још пре 12 година. Стадосмо код механе, да се коњи и Куса издувају а ми опет да узмемо по коју каву. Био сам нешто дремљив. Та да! Синоћ смо се код нагаег директора мало подуже „опрагатали," и ја сам био врло „тронут." А данас опет „опрогатајна седница" у Грљану. Газда ми није дао да спавам. Шта да се ломига, рече, лези у Књажевцу раније. Ја сам то и наумио, али — не треба се никад зарећи. Ех! И ја сам се онда зарекао. да се нећу никад вигае зарицати; човек се саио бламира. Ево нас ближе Књажевцу, старом Гургусевцу. Бога ми! положај је красан. Прво, што се види при уласку, то су силне касарне. Са свим су нове и за цело су изнутра тако исто удобне, као што су с поља прикладне. Варога се осула по бреговима и покрила долину, кроз коју тече Тимок. Управо се овде састају два Тимока, сврљишки и трговишки, да после као Бели Тимок више Зајечара приме Црну Реку или Црни Тимок, и да једаред већ као прави Тимок потеку северно у Дунав. Највећма упада у очи начелнигатво; то здање видили смо већ из далека, тако је на засебном брегу и тако је бело. Морам признати, да ми се Књажевац много боље допада него и Неготин и Зајечар. Брате, кад је положај такав! Па онда су куће лепгае, дућани шаренији, механе примамљивије; калдрма је да богме једна иста. Ту нађемо два Зајечарца, сликара-самоука М. М., који се задржао ту, да портретира неке