Стражилово

432

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 27.

рала жислити? Ведри златни дани општега задовољства давно с у били ирохујали. Тешко да је око ње лебдила Шекспирова живахна уметност са ФалстаФом на челу; биће да су је оикољавале бледе, крваве сенке, које су ју оптуживале а пред свима је била сенка кукавне Марије Стјуартке. Носле њене смрти изразила се Јелисавета Француском посланику а и другима, да смрт Маријину она сматра за највећу несрећу свог живота. Куне се богом, да је она у тој ствари са свим невина. Истина да је потписала пресуду, али само за то, да би умирила своје поданике, а никад није мислила, да је даде извршити. Саветници су је њени, вели, изиграли, па да јој исти већ одавна нису часно послужили и да нису то урадили у уверењу, да је смрт Маријина на спас земљи и крал>ици, и њима би она главе дала била одрубити. Да ли је тада, тако близу свршетку, те тврдње сама себи и судији својих дела поновила? Биће да није, јер се по свему, што се историјским испитивањем дознало о карактеру краљице Јелисавете, мора узети, да је она свугде радила трезвено и размишљено. Саопштаји сувременички хвале јој штедљивост, разборитост и дивне јој способности, а уједно уздижу, да се у време подозрења и опасности умела да влада као нгго треба те разборитим понашањем кадра била отклонити и једно и друго. Јелисавета је наиме, као што је познато, проживила тешку и невољну младост. Родила се 17. Септембра 1533. Полусестра њена, краљица Марија Тјудорова, претходница јој, држала ју је као заробљеницу, па је наредила, да непрестано на њу пазе и мотре. Тек вештим понашањем, којим је знала задобити наклоност Филипа и шпанског кабинета, пошло јој је за руком те је одвратила Марију од намере, да је преко парламента даде прогласити незаконитим дететом, или је послати у страну земљу. Тако приморана и научена вечито бити на опрезу, употребљавати околности и људе на своју корист, биће да је укоренила себи у душу неко притворство и лицемеру, које се целог свог века није више опростила и која је остала њена, без сваке сумње врло лепа, својства некако у запећак бацала. Сва њена природа има у себи нешто хладно,' сгрого, мушкобано. Треба само читати писма и иреговоре о мождашњој удадби њеној, па да се човек о томе увери. Свагда ту избија страх њен, да ће чрез мужа изгубити што од уважења и уилива. „Ма кога да изаберем себи за мужа", пише год. 1565., „па био он и незнатне важности, ипак би женидбом добио толико моћи, да (ако усхте) изведе какав рђав намишљај. С тога сам се ја решила, да мом будућем мужу ништа не устуним моћи своје, својих добара, него да се њим послужим само на то, да поданицима својим оставим наследника." У време, кад се говорило, да хоће да се уда за гроФа Лестра, нешто се овај с њоме свади па заиште доиуштење, да сме отићи у Француску. Крал>ица му одбије молбу овим речима: не би за њу била никаква слава, да пошље роба тако великом владару, као што је краљ Француски; а околини својој дода смејући се: „Не могу живити а да Лестра сваки дан бар по једаред но видим. Он ми је као мало моје пашче; чим човек пашче то види гдегод, одмах каже, ево и мене." Многи су је мушкарци просили, многи великаши енглески, неки страни краљеви и кнежевићи, али се она није удала ни за једног. С тога се дошло на ту слутњу, да се она по конституцији тела свог бојала, да не ће моћи родити а да у порођају не умре. Фридрих "Раумер у

својим „Писмима из Париза" мисли, да на то можда циља повеља једна града Алансона, у којој Јелисавета изрично изјављује, „да њу брачни уговор не обвезује на комсумацију брака, пре но што се она и војвода Алансонски међу собом о неким особеним стварима не поразговоре и не сложе." Још је она пре поверенику једном војводином рекла, „да се човек може зближити а да зато не роди деце " По свему се томе може узети, да је краљица Јелисавета свакако имала и својих слабих часова и нежних састанака, али се никад ниједном мушкарцу није право подала. Шилер има право, што Јелисавету нарочито с тога пушта, да окрутно поступа против Марије, што је злобна и пакосна, не са лепоте Маријине —јер ни Јелисавета није била ружна него са Маријина слободнијег и сладоснијег живота. Јелисавета је свагда себи морала много одрицати а Марија се не ограничено одавала. радости и уживању. Та разлика, која је постојала међу обема краљицама, огорчавала је Јелисавету те је била свирепа према Марији, а та свирепост, кад јој је на измаку живота канда особито живо изашла пред душу, није мало допринела, да јој загорчи последње часове. Последњих својих година патила је од анемије, но при том је у главном ипак била весела па се при свим годинама својим још загледала у гроФа Кленкера, лепа и храбра ирског племића. Но наједаред је остави сва снага; није могла ни јести ни спавати. ,.Ма да нема праве грознице," гласи извештај један од 19. Марта 1603., „ипак иати од вечита немира, а стомак и уста тако су јој врела, да сваки час мора узети што хладно, да је не задави сува Флегма, која јој по који пут загрози." 21. Марта рече: „Не ћу више да живим ; да ми је да умрем." Но тек је 3. Априла 1603. у три сахата пред зору испустила душу. Имала је полаку и мучну смрт. 0ДГ0В0РИ УРЕДНИШТВА. Г. Д. М. М. у 1П. — Ево вам, по жел>и, штампане признанице, да смо примили ваше песме „Да л' те љубим. . ." и „Не љуби ме." Али — ви као да хоћете, да их и штампамо ?! Ех, драги госиодине, то већ не можемо. Знате, претоварени смо материјалом тако, да на те ваше песме не ће никад доћи ред. Жао нам је; али сами сте криви. За што нам не посласте чеда ваше Музе раније? Овако су вас, видите, други претекли. 'С тога вас у једно пријатељски, управо очински уиозоравамо, да нам и не шаљете оних 40 песама, којима нам у писму претите, и ако „нризнајете" сами, да сте „лиричар." Немојте, за име бога, бацати новце на поштанске марке. У једно би вас хтели са странпутице одвести на прави пут. Немате право, што уреднике и критичаре кривите са неуспеха многих несника-почетника и велите, „ако је први покушај испао лош, убијете га у појам." За име бога, господине! Та нисмо ми никад онога убили у појам, који појма има. Како ћемо пак убити у појам онога, који појма нема? У шта да гађамо? ЈВидите сад, да немате право. А до те срџбе ваше не би ни дошло, да нисте отипгли међ неснике. За то окајте се активне појезије, па се не ћете срдити .... Исправак. У 26. броју нашега листа на страни 415. у другом ступцу одмах горе требало би да сгоји: ,,и из овога не може г. Д. Руварац изводити закључак, да Шолвин и Миклошић мисле, да се јеванђелистарем не зове јеванђелије поређано по „данима читања"."

СА.ДРЖАЈ: Како је Пјевалица излијечио Фра -Брну. (Наставак.) — * * Песма Драг. Ј. Илијћа. — Четрдесетпрви. (Свршетак.) — Црвени цветак. Свршетак.) — Српске насеобине у Штајарској и вараждинском пограничном генералату. (Свршетак ) —- Слике с пута. VI. Ниш и Крагујевац. — Ковчежић. Књижевне белешке. — Смесице. — Одговори уредништва.

СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТШкА У Н. САДУ.