Стражилово

474

СТРАЖИЛОВО

Б р . 30.

као да на анђеоских крилих улећем у небеске дворе. Не умем исказати милину, која ме целога обузе, кад осетих, да то драго, мало створење спава мирно и са свим поверљиво на мојим грудима. Нека ме дрхтавица прође од пете до главе; неки надземаљски. нови и незнани гласи среће родише се у мојој души и узеше певати и свирати, као капела. Ах, како сам љубио Хању! Како сам је миловао милоштом брата и бриговође, али без граница и без мере! Примакох уста коси Хањиној, па је пољубих. Пе беше у томе ничега земаљскога, јер и ја и пољубац бесмо још подједнако невини. Мирза се на једаред стресе и прене из сањарија. — Ала си срећан, Хенриче! -— прошапута. — За цело, Селиме. Не могосмо тако вечито остати. — Немој да је будимо, него да је пренесемо у њену собу, — рече ми Мирза. — Ја ћу је сам пренети, а ти само отварај врата, — одговорим му на то. Извукох полако руку испод главе спаваћиве девојчице, а главу спустих на наслоњачу. За тим пажљиво узмем Хању на руке. Вејах још дечак, ал од соја необично јаких људи, а девојче беше ситно и вито, па сам га носио као перце. Мирза отвори врата од прве, осветљене собе и тако доспесмо до зеленог кабинета, који сам одредио Хањи за стан. Постеља јој беше већ намештена; на камину праскаше јака ватра, а крај камина сеђаше и чаркаше угарице стара Венгровска, па кад ме виде с мојим бременом, викне: — За Бога милога! А што се натежете с том девојком? Зар је не могосте пробудити, да сама дође? — Махните се ви, Венгровска! — осечем се гневно. — Госпођица није „девојна"кажем вам, него само госпођица; чујете л', Венгровска ? Госпођица је уморна. Немојте је будити. Свуците је, па је полако положите у постељу. Сетите се, да је то сироче и да је треба добротом тешити, како јој не би тешко пала смрт дедина. — Сиротице убога, баш си сирота! — узе понављати разнежена честита Венгровска. Мирза је за то пољубио бабу, па се онда вратисмо на чај. Мирза се рашћеретао за чајем, заборавивши на све, ал ја не пристајах за њим; прво, јер бејах жалостан, а друго, мишљах, да озбиљном човеку, који је већ тутор, не доликује, да буде раскалашан као дечак. Те вечери доби Мирза по носу и од попа Људевита, јер кад се ми мољасмо у капели, он излетео у двориште, успужао се на ниски кров од леденице, па стао заурлавати. Разуме се, да се на то искупише пси са свију страна и начинише таку ха-

лабуку, вијући за Мирзом, да не могосмо го'ворити молитава. — Јеси л' ти махнит, Селиме? — пита поп Људевит. — Молим, ја сам се молио Богу по мухамедански. — Балавче један! Да се ниси спрдао ни једном вером. — Ал кад ја хоћу да будем католик,. само се оца бојим. Шта ће ми Мухамед? Поп, погођеи у слабу страну, заћута, па одосмо да спавамо. Мени и Селиму беше одређена засебна соба, јер поп знађаше, да волимо приклапати, па не хтеде да нам смета. Кад се већ свукох и приметих, да се и Мирза свлачи, ал без молитве, запитаћу га: — Зар се ти, Селиме, збиља никад не молиш Богу? — Како? Ако хоћеш, одмах ћу почети. И одмах стаде на прозор, узнесе очи к месецу, на поче да запева: — 0, Алах! Акбар Алах! Алах Керим! У том белом рубљу, с тим очима узнесеним к небу, беше тако леп, да не могох да скинем очију с њега. После ми стаде тумачити. — Шта ћу? — вели. — Ја не верујем у тога нашега пророка, који другима не допушташе, да имају више од једне жене, а сам их је имао, колико је хтео. Још ти кажем и то, да волим вино. Не смем да будем ништа друго до ли Мухамеданац, ал за то ја опет верујем у Бога и често му се молим, како ја знам ... А зар ја што знам? Знам, да има Бога, па то ти је све. За час већ поче нешто друго да говори. — Знаш шта, Хенриче? — Шта? — Имам ваљаних цигара. Нисмо више деца: могли бисмо запалити. — Дај овамо! Мирза скочи с постеље и дохвати свежањ цигара. Запалисмо и легосмо, па смО тако ћутећки пушили, пљујући крадом један од другога за постељу. За час се одазва Селим. — Знаш шта, Хенриче? Ја ти завидим. Ти си ето збиља већ човек. — Мислим! — Јер си већ тутор. Ах, да ко хоће и мени да остави, да се бринем! — Није то тако лако, а на послетку, од куда би створио таку Хању на свету. Него знаш шта ? наставим ја као какав стари. — Знаш шта, ја мислим, да више ни не идем у школу. Човек, који има таквих обвеза на дому, не може ићи у школу. — Их... ал си бубнуо! Зар ти не ћеш ништа више да учиш? А велика школа? — Ти ме бар знаш, да волим учити; ал дуж-