Стражилово

Б р . 30.

СТРАЖИЛОВО

473

и сад, кад се вратио с Миколајева погреба, ваљало му је остати код нас до краја божитњих ферија. Кад се гости разиђоше после обеда, могаше бити четврти сахат по подне. Кратки зимски дан иђаше на измак; кроз прозоре провириваше сјајна вечерња румен; на дрветима испред прозора, која беху покривена снегом и обливена руменом светлошћу, почеше се лепршати и кречати вране. Кроз прозоре си могао видети читава јата, како лете од језера крај шуме и како се плаве у вечерњој светлости. У дворани, у коју дођосмо носле обеда, беше мртва, тишина. Госпођа д' Ив отишла у своју собу, да се, по обичају, удуби у кабалу; поп Људевит ходаше по соби одмереним кораком и шмркаше бурмут; моје две мале сестрице ваљаху се по дивану и, куцајући се главама, плетијаху једна другој злаћане витице; а Хања, ја и Селим, седећи крај прозора, гледасмо језеро од баштенске стране, шуму иза језера и дневну светлост на издаху. Мало потраја, па се са свим смрче. Поп Људевит изиде, да очита молитву, сестрице се одвојише, у другу собу: остадосмо сами. Селим већ узе нешто да ћаска и нарада, кад ал се Хања од једаред приви уза ме и прошапута: — Млади господине, мени је тако нешто страшно: ја се бојим! — Не бој се, Хањице, — одговорим ја, привлачећи је к себи. — Приви се уза ме, ето тако. Кад си уза ме, не ће те никаково зло снаћи. Видиш, ја се ничега не бојим и знаћу те увек одбранити. Лагао сам, јер или због мрака, који се ширио ио дворани, или због тих Хањиних речи и недавне смрти Миколајеве, и сам се некако чудно осећах. — Хоћеш ли, да се донесе свећа ? — запитам ја. — Да, млади господине. — Мирза, реци Франку, да донесе свећу. Мирза ђипи с наслоњаче и за мало зачусмо око врата необичну лупу и вику. Врата се с треском отворише и на њих упаде као ветар Франко, а за њим Мирза, који га држаше за рамена. Франково лице беше глупо и усплахирено, јер га Мирза, држећи га за рамена, окреташе у ковитлац, па се и сам с њиме обрташе тамо амо. Доведавши га тако до наслоњаче, стаде па ће рећи: — Господин заповеда, да донесеш свећу, јер се госпођица плаши. Шта волиш: да донесеш свећу, ил да ти шију заврнем? Франко оде по лампу и врати се с њом за тињи час; ал се виде, да светлост смета уплаканим очима Хањиним, па је Мирза угаси. Остадосмо и опет у тајанственом мраку и опет овлада нама ћутање. Сад месец пушташе сјајно-сребрну светлост кроз прозор. Хања се за цело бојаше, јер се приљуби уза

ме, што је јаче могла, а уз то морадох још и да је држим за руку. Мирза сеђаше према нама на столици и против свога обичаја из веселости паде у неку сету, па се чисто занесе у мислима. Мећу нама беше мртва тишина, беше нам мало страшно, али добро. — Нека нам Мирза прича какову причу, — рекох. Он тако лепо прича. Је ли тако, Хања? — Па добро, — одговори девојче. Мирза подиже очи горе, па се мало замисли. Месец му осветљиваше јасно лепи профил. За час узе да прича својим дрхтавим, симпатичним и утишаним гласом: — Далеко иза шума и гора живљаше на Криму једна чувена врачара, по имену Љаља. Једаред пролажаше мимо њену кућу султан, који се зваше Харун и беше врло богат: имађаше палату од корала, на алемовим стубовима, кров на тој палати беше од бисера, а палата је била тако велика, да је требало годину дана ићи од једнога краја до другога. Султан носаше на чалми праве звезде, а чалма беше од сунчаних зрака, на вр<ху завоја беше рог месечев, што га је неки чаратар одсекао с месеца и поклонио султану. Пролази султан поред врачаре Љаље па плаче, али тако плаче, тако плаче, да су сузе падале по путу, а где која суза падне, онде израсту одмах бели кринови. — Што плачеш, султан-Харуне ? — пита врачара Љаља. — Како не ћу плакати — вели султан Харун кад имам само ћерку јединицу, лепу као зора рана, а морам да је дам црноме Девсу огњених очију, који сваке године .. . Мирза се на једаред трже па заћута. — Спава ли Хања? — шапнуће мени. — Не, не спавам, — одговори саним глаеом девојана. — Како не ћу плакати, — вели јој султан Харун (продужи Мирза), — кад имам само ћерку јединицу, па морам да је дам Девсу. — Не рони суза, султане, — вели Љаља, — већ уседни крилата коња, па појезди до пећине Борах. Зли ће те облаци гонити путем, ал ти баци само на њих ово маково зрње, па ће облаци одмах заспати . . . И тако Мирза приповедаше и даље, а после се опет трже и погледа на Хању. Девојче у тај мах збиља спаваше. Беше врло изнурена и ббна, па тврдо заспа. Ја и Селим не смедосмо чисто да дишемо, само да је не пробудимо. Дисање јој беше једнако, мирно, испрекидано само овда онда дубоким уздиса.јима. Селим подупрво руком чело, па се дао у дубоке мисли, а ја узнесох очи к небу и дође ми,