Стражилово

472

СТРАЖИЛОВО

ХАЊА.

ПРИПОВЕТКА ХЕНРИКА Ш ЕНКЈЕВИЋА С ПОЉСКОГ ПРЕВЕО РАЈКО.

II. иколаја сахранисмо на три дана после његове смрти. Суседство се у лепом броју искупило на тај погреб, поштујући успомену на старца, који, ако и беше слуга, беше свуда поштован и омиљен. Старац је сахрањен у нашем породичном гробљу, а сандук му је намештен поред сандука мога деде, пуковника. Догод је трајало опело, нисам се ни за часак макао од Хање. Дошла је са мном на саоницама, па сам хтео да се са мном и врати, али поп Људевит ми рече, да позовем суседе, нека с гробља дођу к нама, да се огреју и прихвате. С Хањом се дотле забавио мој колега и пријатељ Мирза Давидовић, син ЛГирзе Давидовића, племића и суседа мога оца. Пореклом беше Татарин и мухамеданац из старе породице, која је давно, у старо доба дошла к нама и добила имање и племство. Морадох да седнем с Устжицким; а Хања пређе с госпођом д' Ив и младим Давидовићем у друге саонице. Видех, како је честити дечак заогрну својом рођеном хаљином, а за тим узе од кочијаша узде, викну на коње, па одлетеше као ветар. Кад стигосмо кући, Хања оде да се исплаче за иокојним дедом; а ја не могох за њом, јер сам морао с попЉудевитом да дочекујем госте. Најзад се сви разишли, остао само Мирза Давидовић, да проведе код нас божитње празнике и да са мном по мало учи, јер бејасмо обоје у седмом разреду, па нас чекаше испит зрелости; ал више нам је стало до јахања, гађања у нишан из пиштоља, мачевања и лова, које нам је обојици куд и камо боље ишло од руке, него тумачење Тацитових Анала и Ксенофонтове Киропедије. Тај Мирза Давидовић беше весело момче, велики обешењаковић и несташко, жесток као ватра, ал симпатичан, да не може бити већма. У нашој га кући сви волели, осим мога оца, који се љутио, што је млади Татарин боље од мене гађао и мачем ударао. За то се госпођа д' Ив заносила за њим, јер је говорио француски као Паризлија, језик му није никад мировао, ћаскао је, лакрдисао и забављао Францускињу боље од свију нас. Поп Људевит се опет тешкао неком надом, да ће га приволети католичкој вери, тим пре, што је дечак кашто збијао шалу с Мухамедом. И за цело би погазио коран, да се није бојао оца, који се по породичном предању држао оберучке Мухамедансгва, говорећи сваком приликом, да, као стари шљахтић, воли бити стари Мухамеданац, него нови ка-

толик. Иначе није имао стари Давидовић других турских или татарских симпатија. Његови стари живљаху ту ваљда од Витолдова доба. Беше то врло богата шљахта и од вајкада борављаше у једном гнезду. Имања, што су их држали, поклонио је још Јан Собјески Мирзи Давидовићу, пуковнику лаке чете петихорске, који је чинио чуда од јунаштва под Бечом, и лик му висио још у Хожељама. 11уковник Мирза беше страшан човек; лице му ишарано свакојаким мачевима, као тајансгвеним иисменима корана. Кожа му жута, образи испупчени, очи наукосо чудна потмурна сјаја, па гледе у тебе са слике, стао ти напред или са стране. Но мој друг Селим не беше налик на своје старе. Његова мати, коју узе стари Давидовић на Криму, не беше Татарка, него пореклом са Кавказа. Ја је нисам памтио, ал знам, да се говорило. да је била лепота над лепотама и да јој Селим личи као јаје јајету. Ах, дивно момче беше тај Селим! Очи му тако мало на косо, да се једва могло приметити. Ал опет то не беху татарске очи, него велике, црне, сетне и сузне очи, којима се зар одликују Грузинке. Од како ме је, нисам видео, нити ћу икада видети очију, које би биле обдарене тако неисказаним миљем, кад су мирне. Кад Селим што замоли, па погледа тим очима на човека, рекао би, да га је управо >за срце ухватио. Дрте му правилне, племените, мислиш, да су испод вајарског длета изишле, тело вито, ал нежно, мало испупчена као малина црвена уста, сладак осмех и зуби као бисер. Ал кад се Селим, на прилику, с којим другом побије, а то се често дешавало, ишчезне та пријетност као варљиви призрак; дође бапг страшан, очи му се укосе и засветле као у вука; жиле на лицу набрекну; кожа посукне и у њему се пробуди прави Татарин, онакав, с каковима су наши стари делили мегдане. Ал то би само за час потрајало. Док си тренуо, већ Селим плаче, моли за опроштење, љуби, цмаче, и обично му се праштало. Срца беше да не може бити бољега и свом душом нагињаше свему, што је племенито. Уза све то беше разуздан, мало лакоуман и ветрењак силовите ћуди. Јахао је, гађао, ударао мачем као вештак; учио се осредње, јер мимо велики дар беше мало полен. Нас двоје се љубљасмо као браћа, почупамо се често, ал се одмах и помиримо и пријатељство нам трајаше непрекидно. 0 данима одмора и о свима свецима, половину времена проведе он код нас или ја код њих у Хожељама. Тако