Стражилово

30.

А она се чисто пренерази: „Јуф, виле вас!" А доктор ће на то: „Аој, Недо, аој, чисто злато! Зашто нисам подвезица лака, Или да сам бар чарапа танка; Кад свечаио рухо ти обучеш, Да и мене на ноге навучеш! Ала, Недо, ала, чисто злато, Ала бих се радовао на то! Ал овако!" ту уздахну силно А бележник сад започе живо: „Чуј нас, Недо, тројица нас има, Ти си срце опчинила свима! Не знам како, ал тек срце моје Постало је већ одавно твоје; Па у јаду ја зажелим често, Да у селу скривиш, Недо, нешто. А ја да ти кб бележник судим, Тад би видла, колико те љубим! Ал овако!" Ту уздахну силно А сад ћата прихвати умилно: „Дивна Недо, умиљата Недо, Ти украде моје срце бедно! Ваистину, ја сам само ћата И није ми Бог зна каква плата. Општина ме слабо плаћа, знате; Ал баш да ми и хиљаде плате, Све бих, Недо, жртвовао вама! Ах, што нисте ви општинска слама А ја чувар, хеј ти лепа славо! У том пласту једнако бих сиавб. Ал овако!" Ту ћата ућута. Неда стоји ником поникнута, И да није на лицу белила, Видели би стидног руменила Где јој жари подваљак и лице К6 у какве лепе девојчице. Три јунака стајала су тако И сваки нас подсећао јако На Парида код Јелене младе. Због чег Омир спева Илијаде. „Јуф, виле вас!" Ту ће Неда њима. „Ја не могу одговорит свима! Једног од вас и ја љубим јако, Али кога, није решит лако. Удова сам, а образ ми не да, Да о мени село приповеда. Већ вас молим, махните ме сада До недеље прве која пада. IV. Седам дана мучила се Неда, Коме срце невино да преда ?

Седам дана, седам тамних ноћи, Мислила је у немој самоћи: „Боже, Боже, хоћу ли ја смети, Коме ли се могу приволети ?" Није шала прићи таквом делу А чедност јој позната у селу. Та Шајкашка планула би цела. А и она удовица Јела, Ала би се слатко насмејала 0 овоме кад би што дознала. И бог знаде шта би јоште било, Да се није нешто догодило. А ко жели о томе дознати Тај већ мора ово прочитати: Тамна ноћи изнад села пала, Све у санку и миру почива А над селом по небесном плавну, Бледи месец као гусак плива. Бледи месец и звездице бледе С плавог свода трептале су тихо На прозоре удовице Неде И на њено оно лице мило. А у собу, под прозори тамни, Тихи санак полагано сађе, Заголица Неду по табаних, Удовица да проспава слађе. А невина удовица ено На душеку умиљато сања; Са дуњом јој тело покривено Кб облаком месечина сјајна. С неба плавог погледају звезде На красоте испод дуње меке, На милине, што око ње језде, Чак и месец са плаве висине Изгледб је као мачак с банка, Када жмирка на плећку сланине, Што но виси из мрачног оџака. Таман Неда први сан одспава, Кад пред њоме ко се оно створи ? Седи старац, клонула му глава, Чело ногу тихо јој говори: „Чедна Недо, удовице красна Сутра спјеши дан решења твога; Твоја љубав мора бити јасна Као пламен с пања дебелога. Подај срце сеоском лекару, Јер те љуби до бескрајне мере. Не хтеднеш ли, онда грешиш јако, Отић 1 ће нам лекар у „бугере". За то буди милостива, Недо, Од пропасти тако ћеш га спасти,