Стражилово

470

СТРАЖИЛОВО

Ах, до сад сам невоље му гдедб, Где се мучи ко пиле на масти!" И ту старца нестаде из собе, А Неда се трже и пробуди, Испод дуње пружи ноге обе, Руком стеже узбуђене груди „Што ћу, Боже?" прошапута тада. „Зар да веру због мене изгуби? Не, то није било још никада. Срце моје само њега љуби! Ах, није л ми толко пута казб: Срце ти је бунар на ливади, А ја, Недо, ја сам ђерам прави, Што с ваговом из њег' љубав вади! Да, њега ћу, њега ил никога!" Тако Неда у срдашцу реши, А над селом с неба нлаветнога И зорица поче да се смеши. Тихо зора на истоку руди Те сеоског говедара буди: Шашољи га по носу и глави, Да говеда на пашу изјави. И говедар кроз село се крену, У рог дува, селску стоку буди; Све животом освеженим прену, Устадоше говеда и људи. V. Красан данак, недељица бела Над сеоцем тихо се извија А маглица пољем се узнела, Под сунашцем гиба се и нија. А кроз магле из даљине плаве, Од куд ветрић душе преко рита, Блеје стада, мучу селске краве, Разлеже се песма узорита. Ветрић лаки шумори и скаче Са тороња па до ветрењаче, Дахом својим крила јој подхвати Па је поче лењу окретати. А кад крете ветрењача лења, Он се за час с њених крила вине, Преко поља, села и бусења, Да цурама на прозоре вирне. Стовраг мали није имб мира. Докле свакој не пољуби лице, Па сад летну лаган да посвира На прозору Неде удовице. И шта виде ? Ох, милине веље ! Ко се не ће овде уздрхтати? Доктор селски мучи се и стење, Да стас Недин како обухвати. Ал узаман беху силне муке,

Ма да ј' прешб и с преда и бока, Сад ил беху врло кратке руке Или Неда мало поширока. Тај покушај, да загрли стаса, И ако му није испб добро, Он је ипак још онога часа Прво цвеће пољубаца обрб. Већ и сунце помолило зубе, Ал њих двоје за то и не маре. Једно друго милују и љубе И причају своје јаде старе: „Јеси л' видла, моја Недо слатка, Ниже куће на бари широкој Како плови задовољно патка И гњура се по води дубокој. Е тако се гњура срце моје Пуно сласти по мору љубави, А у срцу несме ми се роје, Тебе, Недо, само да прослави. Појезијо, дивна појезијо, Спусти на ме твоју моћну руку, Да сласт ону, што сам осетио, Верно сложим у песми и звуку!" И ту доктор мудру главу сави Као песник кад стихове пише; Своју љубав лепше да прослави, Из дубине поче да уздише: Ја сам, Недо, трнак вити, А ти цветак узорити, Који зову ружа: Ти си, Недо, самотница, Једном речи удовица, Која нема мужа. Ах, нека се клони беда, Мене љуби моја Неда. Ој шајкашка поља мила, Шеница вас прекрилила Као сиње море; Тако мене радост кити, Сад бих могб полетити С поветарцем горе. Ах, нека се клони беда Мене љуби моја Неда! Ја завидим оном штрку, Што проводи сву ноћ мрку На твоме оџаку; Ах, што нисам родац, Недо, Кроз оџак бих увек гледб На тебе, у мраку. Па нека се клони беда, Мене љуби моја Неда!