Стражилово

СТРА.ЖИ10В0 шшт ЗА 8АВАВУ, НО?ЖУ ш жњмжшз ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 31.

У НОВОМ САДУ 4. АВГУСТА 1888.

ГОД, IV.

С Е Љ А К.

одило ми жито — има, хвала Богу, Али шта се томе радовати могу ? Семе ми је лане дао газда Рада — Иоплава је била, па ми усев страда И паре је иск'о неколико пута, А мене притегла оскудица љута. Док му зајам вратим и интерес платим, Не знам, да л' ћу моћи данак да исплатим. Још ме држи гора Исећи се мора: Што ми стање тање, И горе све мање. Оно, имам шљивак — под родом се вије, Али шта ми вреди, кад то моје није? Кад пролетос беху тешки дани стигли, Све су зеленаиш на зелено дигли'; А по што су хтели по то су узели И сад су у нади сретни и весели, А ја, тужан, гледим, како шљива руди, А срце ми хоће да пукне у груди'. Још ме држи гора Исећи се мора: Што ми стање тање, И горе све мање. Сеј'о сам дувана, ал, док беше мали, Све су прегдедачи клети почупали. Бејаше се чуло: „монопола нема!" И ја се, пун среће, весело припрема', Да га испод стрехе испотиха супшм, Па да га искрижам и на лулу пушим Та жељан сам, брате, и дувана чиста! Сад у кући немам ни једнога листа. Још ме држи гора —■ Исећи се мора: Што ми стање тање, И горе све мање.

Виноград је пон'о —■ с милином га гледа', Ал наиђе облак, па страда од леда. Још сам звао попа — читао је много, Али све у заман — није ми помог'о. До године морам, да се како гледи, Да се „осигура", да се обезбеди. Има, веле, неки, па сигура људе Та, кад није друкче, нека и то буде ! Још ме држи гора Исећи се мора: Што ми Ђтање тање, И горе све мање. Снага ме издаје — шесет је година! Одмена ми треба, на ожених сина; И сна ми је вредна •— ватра из кремена А добра к'о миле адамског колена. Ал таман је вес'о стадох снахом звати А сина сам мор'о у војнике слати. Па да је бар близу та касарна клета Ал отиде, брате, некуд на крај света! Још ме држи гора Исећи се мора: Што ми стање тање, И горе све мање. Уз дрва још продам по неко марвинче, Ил по које јагње, или које свинче. Еукурузи беху прилично понели Само ми се срце стаде да весели: Они су ми били још једина нада; Ал нрипека наста — и кукуруз страда. И сад, просто, не знам, шта ће да се ради. А кућа ми пуна нужде и чељади. Још ме држи гора Исећи се мора: Што ми стање тање, И горе све мање.