Стражилово

Бр. 32.

СТРАЖИЛОВО

509

род без основе, него аовјесничари, који су се нашли ■у шкриицу ради зетства, Милошева, заборавише мало аоближе ароучити аовјест Мафарске и Бугара те сравњивати године, па онда да како морадоше некога истиснути. Али чудо је, да Србин мораде истиснути баш најсвјетлијег сраског јунака из сродства. Лазарева а за љубав којекаквијем странцима и „за инат " Нанти. Али то и јест несрећа у нас, данаши повјесничари пишу новјест српску, не сравњујући ју

са повјести другијех народа онијех времена, и презиром гледећи на народну традицију, па онда кад им што не изиђе на рачун а они са неком, пакленом радошНу окрену баш на срамоту сриску, да докажу истину оне пакосне пословице: Што је наше, то је лоше. А да сравњују повјесницу нашу онијех времена са повјесницом другијех народа, и са народном традицијом, нашли би може бити, да смо у гдјечему били бољи ОД многијех. (Свршиће се.)

ПРИЛОШЦИ а,, 0 иноку, с којим је Растко одбегао у Ов. Гору. А „дијете Грујица", а „Синиша" ? Зар се не ћеш мало обазрети и на „дијете Грујицу" и на „Синишу" и захвалити им се лепо и одужити се и једном и другом за пажњу, коју поклонише твоме кнезу Лазару ? Ни драги Грчићу, не ћу! Истина, да је оно лажидете уједно и јако брбљаво дете, и да тога Синишу јако сврбе леђа, те да су обојица заслужили, да се узгред и уз пут обазрем на њих, али не ћ.у, јер бог зна, ко су и шта су те незнане и псевдонимне делије; кога ли су рода и племена, и ком реду и сталежу припадају они ? Срби за цело нису, јер прави Србин и српски син не стиди се свога рођенога имена и Србин се не ће издавати за оно, што није, као што се на пр. „дијете Грујица" издаје за сина најстаријега српскога ајдука, а Синиша за жестокога ревнитеља српскога рода, српства и србинства. У Гуми се поговара, да је оно „дијете Грујица" новосадски „Миша," и то онај зелени Миша, а Синиша ко је и од куда је, то ни Гумљани не знају, но ја бих рекао, да ће и тај Синиша, као год и „Миша" бити рода цинцарскога, или ако не цинцарскога а оно бугарскога. А ја сам се зарекао, да се не ћу никад више огледати с цинцаријом и с бугаријом због српства и србинства. Доста сам невоље имао с Пантом — и зар баш ја морам требити буве испод коже Мингине и растеривати свраб с леђа Синишиних? А што се Змајована тиче, то се ни најмање немој чудити, Грчићу драги, Змајовановом оном радосном довику: „Бре аферим дијете Грујица" ! Знао је Змајован, или ако није знао, то је слутио он, да ће то „дијете Грујица" бити кост од кости и пут од пути његове, и слутећи тако што, није се могао уздржати, а да у радости сину маћедонског Влаха онако не довикне. Не ћу дакле — не ћу да знам за ту цинцарчад и за ту бугарчад — и не помињи ми више, Грчићу мој, те Мише и Синише, те нрућопише и шишмише, и те Кише! Пусти их,

И. РУВАРЦА. „нека, нек — зановетају, нека бенећу и нек клепећу ти апокрифни Срби, а у истипи подметнути цинцари и бугари, — а мене остави на миру и пуштај ме, да преврћем књиге цароставне и да преврћући књиге те разбирам за онога чрнца или инока, с којим је Гастко (Гаско, Гашко, Гадко и Гацко), најмлађи син Стефана Немање, великога жупана срнског одбегао у Св. Гору. Доментијан, који је први сиисао житије св. Саве, помиње неког чрнца, знагошта Св. Гору, и како га је Гастко распитивао за Светогорце и како иноци живе у Св. Гори, но Доментијан не зна и не каже, ко је био тај чрнац и не каже, да је Гастко с њим одбегао у Св. Гору. већ само каже, да премилостиви Бог »вкеде (Рдстћкд) вћ гороу светоуго сво1о и м,се лн 1его вћ дог.н, св. Нднтедеимонд, ш, роушкшн монлстмрћ," у ком су га манастиру и нашли послани, да га траже (в. издања Даничићева стр. 124.). Но Теодосије, који је после Доментијана и по њему писао живот св. Саве, зна, дајеинок онај био »роуснш. родомћ" и да је тај Гусин чрнац одвео Гастка и довео га у руски манастир св. Пантелејимона (в. издања Даничићева стр. б. 10. 12 и 13.). У руском хронографу пак и у преписаном с њега српском цароставнику пише, да је Светогорац, с којим је Гастко одбегао у Свету Гору, био Србин (Срблин) (в. Изборник А. Попова стр. 30.; 8<;аппе X., 52.; Гл. X. 257.; Гл. ХХХИ. 248.) Све, што се у том хронографу (цароставнику) прича и повједа о св. Сави, све је то изведено из Теодосијева житија, само је по Теодосију инок онај био родом Русин, а по хронографском изводу Србин. Пита се, ко је правио извод тај из Теодосијева житија за хронограф, Србин или Гусин ? Редактор Карловачког родослова српске господе за цело је био Србин, и он је знао за Теодосијево житије, и служио се њим, па и он вели: »мннхоу нт,коему роуснноу иодкцшу его (Гашка) н вт, роушкн монлстирћ вмв1> пострнже се" (в. Шаф. Лет. стр. 59.). Последњи пак родословац, а то је онај, који је