Стражилово

498

алат о пан>, на ће: Мајковићу где је Сава. И | док си тренуо, а он већ ради. Ја, но некад — дете сам био — застанем мадо. Ил немам рада, ил сам мало и сустао, а он ће тек уз носао мени мало преко носа: — Не ваља стојати . . . Ви'ш како људи раде. Дан је, видело је, да се ради, а ноћ?... ТПта би ноћу радио? . . . Знам ја, ниси ни ти лењштина, ал што више можеш, отржи се. Кажеш: немаш посла. А ено гле: оно онде чека само руку. Осврни се у ћошак у вуџак У . . . свуд завири, на се нађе. Ето дед узми то па већ шта било. Тако он окупи, па други пут и не могу, а да не радим. Знам, шта мисли и шта ће иочети. И газдарица ме је јако волела. К'о мислио сам: види ме, дете сам и сироче, а још ако јој је и нана коју рекла, тек хвала јој, није ме мучила као што има. Други шегрти су у дућану ил на свом занату од читавог дана чеперак, а оно друго, да поломе ноге слушајући газдарицу. А мене моја зовне, тек кад се баш види да требам. Кад је послушам што било, лепо ми и прими. И није као нека, да се издере, но као сесгра ће ми рећи: »дед Бога ти то и то« ил: »да л' би могао тркнути до бакалнице?« Виђао сам ја и лепих и ружних жена. Као сваки! Ал што је она била лепа: мани! Каже моја нана: »Не марим за плаве очи и плаву девојку никако,« ал кад што каже за моју газдарицу, не може, а да бар једном не помене: к'о уписана је. А ја знам, кад за шта моја нана каже шта било, у свету ћеш ретко наћи кога, да другојаче каже. Бога ми јес'. Јес' била плавојка. Ал ако се сетиш, како ти је, кад ти некад гране прозрачно небо више главе, па те запљусне неким свежим мирисом и чисто ти вуче поглед у висину ... да се сит не мож' нагледати. Ил као да си нешто на облацима и да се без пића опијаш . . . тако ти, кад њој у око загледаш. Да је једном погледаш, па би и своје име у часу смео с ума. А још да те загледа дубоко, да ти се примакне ... и да те дарне уснама . . . Славе ми, само склопи очи, па умри! На кол'ко јој лепе очи, још су пуније неке милости. Да, чини ми се, бесан вук стане пред њу и да га она онако лепо и мило погледне, подвио би реи . . . Има људи па им на први поглед видиш сву снагу, реци: у рукама, ил види се: снажна

нлећа . . . ил' ма у чем било. А код моје газдарице к'о да се све то у лице стопило. Ал к'о што се ведро небо навлачи сурим облаком, тако се и њено лице могло да натушти. Док јој око насмејано и лице ведро, гледао би је, а не би се сетио глади, ал кад јој што није у вољи, ил ако је за шта била љута, к'о да јој ватра из ока бије. Вид'о сам је једном — ко зна шта јој је било; устурила се мало у страну, главу изнела на више и веђе мало привила, па јој светлуца неки бесан сјај из ока, а све зубима гриска усне, и прстом игра но асталу. Сабих се ја од стра у дућан. Мани је, каква је била. Одатлен сам је се и клопио. Видим, то је и трн и цвет ... а чини ми се, оштрији трн, но мириснији цвет. Прође и годипа, како ја дођох на занат. Како ми би за прво време, зна моја душа, ал се навикох и на рад и без својих. Да о занату што кажем, рекли би: хвали се. Ал, вере ми, одмакао сам био по доста. Мој мајстор, кад му једном дође нана, рече јој: »Нек ти је жив и здрав, а биће му кућа светла.« То сам ја онако чуо, па кад ми нана после каза, како ме газда хвалио, а ја се градим, као да и не знам ништа, а овамо ми гушћа коса. Дан к'о дан једнолик, само што се у нас посао мења Па и ту му је било: хајде ново на старо Још да ми је само нана била код мене, био бих пун среће, ал овако ми утрнуло детињство. За друго се баш не бих имао ни потужити Код мајстора ми било, рекох, баш добро. Ја међ њима, за мало, па као њихов род. А што су они међу собом живели, то је ретко наћи Кад је време за рад — свако је на своме послу. А има, да бо'ме, и узгредице. Ил ако није пасуљ проврео, а газдарица дође у дућан —г- што би то у кујни сачекала? Ил' мајстор хоће, да запали и попуши цигару, па кад већ није за послом, може отићи, да види, шта она ради. Нису били на великој доколици, да су ио вас дан једно уз друго, ал док се не прихвате рада, они проћаскају по коју. Ето тако порани мајстор Милета, па заседне под багрен и полагано нрави цигару и премишља о којечему . . . већ нгга било. У човека је мисли за свашта. А газдарица кува у I кујни каву, па кад изнесе, седну једно према