Стражилово

СТРАЖИОВО

ву, шштџ ш књш: ВЛАОНИК И УРЕДИИК ЈОВАН ГРЧИћ.

ност

БРОЈ 34.

У НОВОМ САДУ 25. АВГУСТА 1888.

ГОД. IV.

ПОД БАГРЕНСЖ

ПРИИОВЕТКА ИЗ ПАЛАНАЧКОГ ЖИВОТА. НАПИСАО ИДИЈА И. ВУКИЋЕВИЋ. (Свршетак.) ђем на зуб, ни ђаво га не задржа. А тако би се могло рећи и

коњ узме

за људску лудост. Салети по кога рђава мис'о и окупи, да му за добру ни времена не остави. Па док та рђавштина зре, и не избија на видело, ал греје у срцу оно, што човека гони из људе. Док се јога к'о навлаш провлачи по памети, и не познаје јој се моћ, ал кад и памет намучи и крв отрује, тешко оном, који од ње пати, а нит је добро за оне око њега. Ето, пође човек по некад весео и ведар, к'о дете, без злобе и чега рђавог, иросто рећи: голубијег срца, па ако му око мимогред загледало ма чију било ствар ил добро како, сиопадне га махнита жеља, да оно украде. Ум и поштење веле : »Мани се!« А ђавоља сестра окупила: »Узми.« И док се то у њему ломи и бори, сасуши се, те дође к'о суварак од десет година. Бога ми, тако! И ако му је мекше срце и здравија иамет, одржи се на правоме путу; ал коме је и крв мало застранила, пође за врагом. Моја газдарица закаља, где и образ црвени. Док траја онај пркос — не подаде се рђавштини, ал кад јој то заврте главу — дограби је страст. Заборави се, те је и људи видели, где се ноћу разговара са оним Иером, што се зове трговац. Једном. — ми к'о обично радимо у ковачници. Ту и мајстор. Њега к'о мало да прође болест. Хоће да се и осмехне, па и прошали се кад и кад. Човек је то, навикие се и на зло, к'о и на добро. Стежем ја шину на точкове Мићиних кола и занео се у свој посао.

Ј а

1е.

на

деда-Јоксиме? — пита га

Је л' Мићи стежега точкове? Мићи, — велим ја. Није ваљда њему ? Бага њему. Не ће бит', — каже мајстор. загледах у точак. Знам, Мићин — Бага Мићи, — рекох. — А ја велим: Мићиним колима. Сви у смеј — па и ја. Од мене пређе другог, Па тако. Лакгае је онда радити. Ми у том тако и радимо и гаалимо се, док удари од некуда деда Јоксим, пгго је био на хаџилуку. Дође до ковачнице и седе на ћепенак и, као сваки хаџија, поче претурати бројапице кроз прсте. — Па како ти мајстор. — Богу хвала, Милета, добро; а гата оно .. . а ти . . . — Па застаде. — Шта? — учини мајстор. Деда Јоксим, к'о да се негато буни. . . тако сметено мало пре поче. Ца кад га мајстор запита, он тек да не ћути: —- Гадига ли? — Гадим, ја гата ћу. А ти? — Ето тако, — каже хаџија. — Изађем до овог, до оног. Знам вас мале, па тек кажем.: да видим моју децу — Ако, ако, хаџијо! Познајем ја, да се деда Јоксим није навратио к'о гато рече: тек онако. Има нешто с њим. — Ајел'ово твоја капија?— запита мајстора. — То ? . . . Моја. — Затвараш ли је ноћу? — Па . . . затварам.