Стражилово

530

СТРАЖИЛОВО

Б р . 34.

— И држи добро? — Држи к'о градска . . . А што ти то питаш? Хаџија се мало трже. — Онако, тек да се разговарамо . . . Шта би друго ? Заста мало, а види се, баш би нешто хтео. Дошао је неким послом. бит' пе може. — 0, Милета! — опет ће хаџија. — Ој! — одазва се мајстор. — Имам ти нешто рећи. — На само. — Јес'. Газда пође на врата . . . да се мало одвоје од нас. Хаџија се подиже, па ће онако у дизању рећи: -— Хајдемо мало на више. — Можемо, можемо . . . што не! рече мајстор, па дохвати капу. Хајдемо ту до Ристе, већ се може и по чапга ракије ... А шта то имаш ? — Хајде, казаћу ти. Шта ли му хаџија ■ каза, не знадох ни ја ни ико од млађих, ал је морало бити нешто не обично. Кад се поврати мајстор од Ристе, а оно, 'прости Боже, к'о да се из раке диг'о. Па није бледоћа, као у болесна човека, но као кад се који поплаши, па га страх просече, те сва крв тргне срцу, а кожа остане бледа. И после. . . клецају му колена, као детету у дупку. Мора да га је хаџија чим било уплашио. У:ђе у ковачницу и стаде насвојеместо где ради; ал се не маши за рад. Узе чекић, па лагано бије по наковању и лабаво га нридржава, те чекић тандрче по гвожђу, к'о маљица по тобошу. Очи му заблеснуле неким сивим сјајем, к'о да су од челика, на се укочиле у дупљи, к'о да немају живота. Усне отворио —■ чини се, мало му је даха, па да би олакшао грудима. Стоја тако неко време к'о скамењен. Па од једном истеже чекић у ћошак, а руком нрекиде узицу, што везује кецељу; дограби капу и дуиу на врата. Чим он изађе, осу међу нама шапат. — Шта ли ће то бити? . — Шта ли му хаџија каза? — Чим ли га преплаши? И свако пође ио својој вољи да нагађа. —- Море, вели Обрад, прво поче питат' за капију . . да ли добро држи . . . да не буде који намислио ? — Шта?

— Да увуче прсте у туђе. — Да краде? учини калфа Милоје. — Па и то је . . . ал' ја велим за оно друго . . . да је . . . ама смео бих у сто живота, да се ту нешто врзма око оног . . . де, како му беше име . . . онога Замлате. — Ти мислига на Перу? . — За њега . . . море, свашта ту може бити. ћут! ево мајстора. Док могасмо гледати мајстора, он се од оног чуда не трже. У нас ни једног да погледа. Крије очи, к'о да је пред нама шта скривио. Дошао к'о дете, кад прозор разбије, па мисли, ко га погледа, свак' зна, шта је учинио. А опет калфа Обрад како оно поменуо, оста за тим. »Смео бих« каже »на јеванђеље.« И ко зиа! Те ноћи мени се негато разбио сан, па како ме умори лежање, а ја изађох мало у авлију, да се расхладим. Идем ја к'о слеп по дану. Кад бих поред багрена, зазрех човека на клупи. Бо'ме заигра ми срце и пође коса уз брдо. Шта ја знам, шта му је хаџија казао? И ко мене тера, да ја газим у ватру без невоље. Завих мало у страну, па из коса викнух: ■— Ко је то? — Ја сам, Новица. Оно био мајстор Милета. Кад опет легох, окупигае ме мисли о томе. Види се, ноноћ превалила, а он седи. Ко зна, чека л' кога ил' за гата друго? П' онда Обрад гато оно каже и како је хаџија некако чудно говорио. И' онда онај Пера, како је без памети, могао је и то учинити. Па и газдарица сувише пустила образ... и гата ја јога знам. Све се то снлело и згомилало као у клубе. Сан ми све размрси. Кажем ја сутра дан калфама Кад Обрад чу, пљесну длановима: — Ето, рекох ли ја! На мајстору се познаје, да није спавао. Очи му замутнеле и сањиве. Лице затамнело — к'о човеку, који целе ноћи није ока склопио. Друге ноћи — к'о оно цареви синови, гато чували златне јабуке — око оног доба изагаао калфа Обрад. И те ноћи био мајстор под багреном. Јога Обрад вели: видео му и пугаку. Тегако да није мало дотурио. На и калфа Видоје, кад му дође ред, мал' не виде вигае од свију. Тек све би на једно, да мајстор Милета очекује неког. Само нисмо ка' јога знали, да ли је тај незванко рад пилићима. ил је бацио око, за гата глава игра.