Стражилово

532

Б р . 34.

нред светом скријем. И опет ти ведим: Убићу те као нса . . . задавићу те, ако се она од тебе заплаче. Глас у мајстора громовит, и к'о нешто надземаљско да говори. Да не разбираш речи људске, би се прекрстио. -— А теби, окрете се њој, теби, срећо моја, је л' теби право? — Право ми је, вели она. — И тако, зар тако да се растанемо? па се лупи шаком по лицу. Она ћути. Ко би знао, шта у њој ври. — И ти, кућо моја, ти то учини?

Она нит се крену, нит се одазва. — Јованка! јекну мајстор. Њој заигра грудњак. — Праштај, рече, ил да се убијем. Мајстор ману тужно главом; занесе се к'о пијан, на пође у кућу. * * * Моја је ковачница преко пута мајстор-Ми летине. Живимо лепо, к'о комшије. Он се опет лепо оженио. И морао је Како ће празна кућа' Тешко да би га познао. Оронуо у свему. Бић( нешто и од година.

т ДВА ВЕСНИКА. ИјЈва песника сретоше се на дверима божјег раја, а! И како се сусретоше, подиже се силна граја, Свадили се око тога и хтели се чак и тући: Ео је од ког заслужнији и ко треба први ући ? Вог је чуо њину вику, па не знајућ', шта је тамо, Он дозивље светог Петра: „Оче Петре, ходи амо. „Неки тутањ чујем одздо и паклену неку грају, Ко да врази целог пакла на царство ми јуршпају. „Мора да је страшно нешто, кад и мени бруји глава, Иди, Петре, па разгледај, јер то није за бадава." Свети Петар журно сиђо, одакле се чује вика, И застаде разјарена два сабрата, два песника. Како су се дохватили за чупаве своје косе! Па како ли изгребани један другог бурно носе! Проговара први песник: „Заслужујем боље место, Ја сам пев'о о слободи и страдао за њу често. „Ударима моје лире будио сам бедног роба, И слободу васкршав'о из мрачнога њена гроба. „Мојом песмом невољници васкрсење своје славе, Од те песме осветничке крунисане стрепе главе. „ У њеноме они такту чују звекет из даљине, И топовску страшну иаљбу и шкрипање гилотине. „Пусти, дакле, мене првог, да заузмем боље место, Јер сам пев'о о слободи и страдао за њу често." Други песник проговара: „Заслуге су веће моје, Моје песме вечном правдом и милошћу срца поје. „Као тамјан што се диже са олтара у висине, Моја тужна, чудна песма хорила се из долине.