Стражилово

534

љубим, онда сам се ја нроменио, дакле она се није променила, дакле она мене . . . И не смедох довршити од радости тај мудри закључак. Уза све то нисам се ја, не, него се она променила. Та, пре по године мала девојчица, која не знађагае ни две у накрст, којој не би пало ни на ум да говори о осећајима, и којој би такав разговор био хинески језик, данас се разговараше тако слободно и течно, као да говори на изуст лекцију. Како ли се развио и изоштрио тај до скора детињски ум! Али с девојчицама се догађају такова чуда. Зар једна заспи у вече као дете, а у јутро се пробуди као девојка, с другим светом осећаја и мисли! Хањи, која беше сама од себе бистра, поучљива, осетљива, ио године времена, прелаз шеснаесте године, друга друштвена сфера, наука, читане можда крадом кљиге, све то беше довољно, чак и сувише. Иђасмо дотле једно уз друго ћутећки. Прва ће Хања прекинути ћутање. — Дакле то сте ви заљубљени, господине Хенриче ? — Може бити — одговорих с осмехом. — То ће те ви гинути за Варшавом? — Не, Хања. Волео бих да никад одавде не одлазим. Хања ме нагло погледа. Хтеде јамачно нешто да каже, па заћута, али за час удари лако сунцобраном по хаљини и рече, као да одговара на своје рођене мисли: — Ах, како сам ја детињаста! — За што то велиш, Хања? — запитах. — Е! ништа. Да седнемо на ту клупу, па да говоримо што друго. Јелте, како је одавде леп изглед? — запита наједаред са познатим ми осмехом на устих. Села беше на клупу не далеко од дрвореда, под огромну липу, а отуда заиста беше врло леп изглед на језеро, гробље и шуму за језером. Хања ми га показиваше сунцобраном, али ја. ма да волим лепе изгледе, не имадох ни најмање воље да га гледим, јер прво, знао сам га са свим, а друго, имађах пред собом Хању, лепшу сто пута од свега, што беше око ње, а на послетку, мишљах о нечему другом. — Како се онде лепо одбијају дрвета у води говораше Хања. —• Видим, да си уметница — одговорим, не гледајући онамо, где су дрвета и вода. — Попа Људевит ме учи цртати. 0! ја сам много учила, док вас не бегае код куће; хтела сам . . . али гата је вама? љутите ли се на мене? — Не, Хања, не љутим се, јер с-е не бих умео љутити на тебе; него видим, да избегаваш моје питање и да се ето обоје играмо жмуре, место да

разговарамо искрено и новерљиво, као некада. Можда ти то не осећага, али мени је мрско, Хања! . . . Те просте речи учинише само то, да се обоје ужасно збунисмо. Хања ми збиља пружи обе руке; ја стискох те руВе можда сувигае јако и, грозно! сагнувгаи се, пољубих руку заиста некако друкчије, него што тутору доликује. Најзад се обоје сметосмо, да не може бити горе; она иоцрвене до ушију, ја исто тако, и на послетку заћутасмо, не знајући ни бе, како да заиочнемо тај разговор, који би требао да буде искрен и поверљив. После погледа она на мене, ја на њу и опет нам удари румен у лице. Сеђасмо једно уз друго, као две лутке: чињаше ми се да чујем, како ми срне много брже бије. Нагае стање бегае несносно. Часом осетим, како ме нека рука хвата за огрлицу и хоће да ме баци пред њене ноге, а друга ме држи за косу па не да; наједаред Хања ђипи и рече брзим збуњеним гласом : — Сад морам ићи;' имам сат са госпођом д' Ив; ту је већ једанаест. _Иођосмо истим путем кући. Иђасмо као и пре ћутећки и ја као и пре секох гатапићем главе цвећу, али она их вигае не сажаљевагае. ЈГепо се повратигае нагаи стари одношаји, нема се шта приговорити. Боже! шта је са мном —• помислих у себи, кад ме Хања остави самога. Бејах тако заљубљен, да ми се чак коса дизаше на глави. У то надође поп Људевит, па ме поведе собом на мајур. Уз пут ми приповедагае много гато гата, гато се тицало нагаег имања; не занимаше ме то ни најмање, али се претварах, да пажљиво слушам. Брат мој Касије, који, користећи се вакацијом, целе дане провађаше ван куће, по шталама, у шуми, с пугаком, на коњу или на чамцу, у тај мах бага учаше јахању младе коње из ергеле на мајурском дворишту. Кад спази мене и попу, докаса до нас на неком мркову, који се бацаше под њим као бесан, и даде нам прилике, да се дивимо његову облику, жестини и ходу, за тим одјаха и пође с нама. Обиђосмо скупа стаје, оборе, хамбареве и кренусмо баш у поље, кад али нам стиже глас, да је дошао отац, те нам се ваљало вратити кући. Отац ме поздрави тако од срца, као никада дотле. Кад дознаде за испите, загрли ме и рече, да хоће од сада да ме сматра као дорасла. И збиља се са свим друкчије владао према мени. Бегае са мном и поверљивији и срдачнији. Одмах поче са мном говорити о пословима, који се тицаху нашега имања, повери ми, да је наумио докупити једно суседно имање, и заиита мепе, шта ја мислим. Досетих се, да он то намерно говори, да ми покаже, како озбиљно узима значај мој, као