Стражилово
СТРАЖИЈОВО
шзу, шпшу ш Ењт ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.
БРОЈ 35.
У НОВОМ САДУ 1. СЕПТЕМБРА 1888.
ГОД. IV.
НА РАСТАНКУ.
Кроз сумрак, што се вије, заходног сунца зраци Злаћаху Дунав пдави и лаган трошни чун. Још једном иза њ гледнух брежуљак онај мили, На коме се зелењаше заветни, густи џбун. У хладу његовоме често сам лешк'о тамо И твојих коса смеђих милов'о лаки прам, Тонећ у оку твоме са песмом уздисаја Душу ми прихваташе милости слатке плам!
А лаки играху вали и чунић лећаше даље, Обале већ се крију погледу жељеном; 0, с богом остај, мила! Незнане, стрме путе Усуд ми стире саде у свету далеком. На бурним таласима нија се срећа моја, К'о листак устргнути, ког носи вихар клет; Шта мари, где ће пасти, где ће се одморити! Та све је једно њему, свуда је хладан свет. ДЈИ.
I.
^\У1ПЛЛЛ / ГТТУ . Г.Г Г,ГЈ \Ј-.-ју ПАСТИР САВА. ПРИЧА ИЗ СЕОСКОГА ЖИВОТА. ОД В. МИЛАНА МАРИНА. чопор у обору, помиловао би по које малено
сад га се често сетим. А није ни то тако давна било, од прилике пет гаест година. Био је пастир код газда-ћире. Омален, смеђ, плавих сањалачких очију, малих наусница, сваком је некако падао у очи. Не знам, шта је то тако па њему било, да смо га сви волели. Оно да рекнега, био је пун говора — није; тпаљивчина — није ни то; на супрот, био је ваздан ћутљив, сетан, невесео . .. У крчму ретко кад да је и одлазио. Није ти тај ни иио вина, ама ни да гуцне, а ретко је кад пристао и с девојкама. Враголасте нагае цуре, па кад он нрође поред њих, не могу а да не прсну у смеј. ->Гле, Соко, Саве, како нас обилази!« »А враг би га знао, као да ћемо га инести . . . Та ми га већ и онако знамо!« Он би тад већ био на другој страни, а, чинио би се и невегат, као да и није поред њих прогаао. Тек кад би одмакао далеко од рогља, осврнуо би се. Мало би стајао, онда би се упутио управо у кућу свога газде. Обигаао би свој
јагњешце, па би сео гдегод у прикрајак, а мисли би му се врзле по глави. Ваљда би се тада сетио свога детињства. Сетио би се своје добре покојне нане и свог честитог оца. И он је некад био сретан, весео, задовољан. Трљао се и играо по шору са осталом дечурлијом, провађао то лепо време весело, безбрижно. Али сад, сад је са свим друкчије. Остао сам самохрап без иког свога. Оно мало винограда, што му остало од оца, уби које лед, а које филоксера. Наишла велика »дација«, те овамо те онамо, а виноград са свим пропаде. Шта ће, куд ће, кукавац, већ хајд у пастире. Најмио се у добра газде, па му чува овце. Оио нарче пастирског хлеба тако је слатко, ал је кад кад и горко. Он је то осећао, та био је тако добре и смирене дугае, а мекана срца, па је увек и био сетан, суморан.
Сећам се оног наступи вече.
мог улшвања у селу, кад