Стражилово

546

СТРАЖИЛОВО

Б р . 35.

С плапине задухие хладан поветарац, а вечерња тама неириметно се стапе спуштаги. Безброј сјајаних звездица осуле би се ио тамном небесном своду, издишући, треперећи као оно сићана кандиоца у нашој маленој црквици на јутрењи. У селу би се тад тишина, она свечана, се оска тишина, што тако годи свакому, с вечерњим сутоном заједно спуштала ... По кад кад тек узнемиривао би је по какав усклик, па би и опет све умукло, све би се предало тој свечаној тишини, тој дивној ноћи у мирисна наручја . . . Тад би се с друге стране села, тамо далеко у даљини, као из дубљине црне таме зачуло тако умилно, тако дивно свирање из фруле, па би се преливало у тисућ гипких тонова и трила . . . Ко није чуо оне дивне пастирске песме уз фрулу, оне идилске> и тужне и сетне народне мелодије?! У сваком гласку том тако је узвишено изражено оно бујно осећање, што га осећа чисто, непокварено срце у пастира. Ти тако ирости звуци знају да очарају и да занесу душу, срце и ум, да се диве тој тако иростој народној уметности. Ја бих тад седео у своме дворишту, па бих уживајући слушао те песме без речи, што их је пастир с фрулом тако жалосно извађао . . . Знао сам, да. то Сава свира. Заволео сам тог честитог момка још првих дана. Еад год би се вече спустило, дотерао би он овце на ледине тик близу села. Ту би пустио своме срцу на вољу, извадио би фрулу иза појаса, иа би свирао до неко доба ноћи. Нежни они јагањци као да су разумели оно његово свирање, полегали би крај њега, на, нреживајући ужватану траву, мирно би га слушали . . . Ја сам волео то свирање а и лепи пастирски живот. Једном сам му и рекао: »Знаш, Саво брате, да ти чисто завидим, што си пастир. Ти уживаш, благо теби! ЈГеп је то живот.« Он је само ћутао, а очима би ме не верујући а уједно и жалосно погледао . . . Ј/ II. У нашем селу има доста газда. А како и да не? Велико село, а бо'ме ту су и грунтови. Толике њиве, виногради, воћњаци, а где је још и стока.

Кад би се онако баш бројале све газде, газда ћира би био једно седми газда у селу. Нема толико земље, ал оно што има, то му је баш ваљано и уредно. Марљив и вредан човек, па се пашти, своју земљу обрађује, а и стоку негује. Кућа му је пуна, баш му ништа и не фали. Живи умерено, ал је и добричина. Једни кажу: » Е, лако је ћири, лако! Шта их има у кући, свега њих петоро. Много се уноси, а мало се износи и троши!« Оно баш право и да кажем, тако је. У ћирипој кући мало их је на броју; Он, његова жена, кћерка му Стојка, слуга и пастир Сава. Мушке деце ћира није ни имао, ма да је то јако желио. Да бо'ме, жао човеку, што му не ће име на сермији остати. Ал је за ото своју Стојку двогубо љубио, и као ћерку и као сина. У њој је гледао сву своју срећу, сву своју радост. А Стојка је и била девојка па своме месту. Лепушкаста, гаравуша мала, да ти чисго око стане, кад је гледиш. Бело оио њено лице као млеком умивено, а танак онај њен струк као у вите јеле. Кад иде кроз село, све јурижури, а понос јој вири из очију. Многи јој кажу: »Не ваља, што је тако ноношљива. Ал да бо'ме, таква јој је и мати. Куд ће ивер од кладе!« Једном јој је рекао један момак у селу: »Ајде, Стојка, да се волемо!« Није да га је оштро погледала, као да га је погледом пресекла. Уста јој се папућише, а обрве се навукоше и — момак се посрамио. 0 том је после говорило цело село дуго и дуго . . . Момци је се клонили, а и девојке се слабо с њоме дружиле. »Иш не прапга! Подигла нос, као да ће у небо!« — вели Сока Гргурева за њу. »Ју, за Бога, Соко, а што ти то диваниш? Зар не видиш, да је то врајла? — узе реч нека из Бошњакове куће, а по том дода заједљиво: »Ко ће с њоме, друго, кад смо јој ми паорке!« А и било је баш тако. Истина, да јој то ама бага ни мало није лепо стајало. Зар њу није ни најмање у срцу пекло, што је се другарице клониле и што су је момци јавно исмејавал^?