Стражилово

])Р. 35.

СТРАЖШГОВО

549

За паора поћи не ћу Ја ћу за пастира — еј! Ори се по селу . . . * 'Го вече био Сава с овцима на пољу. Није ни мислио, а још мање знао, шта се о њему по селу говори и иева и да све село о њему бруји. Дотерао овце на своје старо место, сео на своју онаклију, извадио хлебац и сир и стао јести. Како му је само слатко пријао тај комад хлеба! То му је Стојка дала, кад је јутрос пошао од куће. Ја сам опет седио у своме врту и несгрпељиво сам очекивао, да се жагор и ларма у селу смири, да чујем из даљине Савину фрулу, Савину тужну песму . . . Тамаи умуче и последњи глас жагора у селу, а Савина се фрула зачу из даљине, тако дивно. тако сетно, невесело . . . И месец се био појавио, кад су задњи звуци Савини до мепе допрли. Још мало . . . и ено их умукоше са свим . . . IV. Газда ћира сутра дан уранио рано. Нешто зловол^ан лат.и се своје палице и неприметно оде из куће. У глави му још зујала јучерања песма, у којој су му сневали кћерку са Савом. »Таква срамота на моју ову седу главу!« говорио је путем сам себи. »Девојка ми изашла на глас ... То нисам ни мислио да ћу дочекати! . . . Хм, хм ! Па бар да је што и у истини. Оно, право да кажем, ни Сава није рђав, ал је ова моја поносита! ... Да л' заиста Сава мисли што о њој?!...« Сиромах газда ћира још није могао да увиди, како Сава воли његову Стојку. Хтео је да пита Стојку за то, но она није била код куће, баш јуче у јутру била отишла у треће село сво.јој тетки. Данас је тамо слава, на навалила по што по то, да тамо оде. И отишла је, па и није чула синоћну песму. Ал Сава, он је тек ваљда чуо! Брзло му се даље по памети: »Ако је што у исгини, онда боље нек се та ствар лепо сврнш. Сава је добар, ваљап и честит момак. Ушао би ми у кућу, па би ми одржао сермију. Ал ако није ништа у ствари, онда, онда ... Но то тек не може бити! Од куд свет то да зна. А свету се тек не могу уста запушити ! . . .«

Мислио је и мислио сиромах човек, а чисто га је зној пробијао од силних мисли. Био се упутио унраво Сави. Знао је од прилике оно место, где се сад Сава с овцама налази. Хтео је ма како да докучи бар од њега што, ако није могао од Стојке. Та целу боговетну ноћ није могао ни тренути, а све због тога. »Па, ето,« уверавао је даље сам себе, »није ни то тако велика срамота, ако ми кћерка пође за пастира . . . Да, да, ето газда-Стевин зет, шта је био? Био прост слуга код њега, па још туђин, а Сава је наш, из нашег села. Био му отац поштен и вредан...« Сава био баш устао и терао своје овце даље, кад зачу за собом бат ногу. Осврну се и види свог газду, где му иде. Није ни слутио, шта му се спрема. »Добро ј'тро, Саво!« поздрави га газда ћира. »Да Бог да, бато! А од куд ви тако?« »Ето сам ти мало дошао, да видим, шта радиш.« Сава сео, а и газда ћира крај њега. »Море, Саво«, почеће мало после он, »а кад си ти из села?« »Још од прекјуче, бато.« »А, тако! ГЈа ниси ни чуо, шта је у селу?« »Нисам«, рече Сава, а очима се узверио. »Певају те момци и девојке.« »Мене!« зачуди се Сава. »Да, тебе, тебе! Па крај тебе и моју Сгојку.« Сава се узврпољио. Те речи шинуше га посред срца жива. »Ионда?« — оте му Се плашљиво из груди. Газда ћира мало ћутао, па тек после настави: »Јес'чуо, Саво синко, је л' ту шта истине?« Сава онемио, ама ни да писне. »Ако је то баш све тако, а оно нека и буде . . . Ја ие ћу бити противан.« Сава се саже и пољуби га у руку. Хтео је нешто да рекне, ал му се језик заилео, мислиш: не може даље. Томе се за цело баш ни у сну није надао. . . * Била слава у суседном селу, па и прошла. Стојка дошла са ње, а код куће је сви радосно дочекаше, а особито газда ћира и пастир Сава. А мој Боже, како и да не! Стојка чула све . . . Момци и швигарице баш испод њезиних