Стражилово

Б р . 35.

СТРАЖИЛОВО

553

— Поштени мој деране! — рече Селим, грлећи ним ћувом, а иза тонола искочио велики златан ме-

ме око врата. Ах, да знате, гоопођице, како је он ноштен и честит! — 0! знам ја то! - - одговори Хања. — Сећам се, какав беше према мени носле дедине смрти. Облачак туге прелети сада између нас. — Приноведаћу вам - говораше Селим, хотећи да окрене разговор на што друго, — нриповедаћу вам, госпођице, како смо се, носле испита за велику школу, опили скупа с нашим учитељем . . . — Опили? — Да! 0 то вам је таки обичај, који се не може мимоићи. Елем, кад смо се напили •— ја сам вам тада био лакоуман - подигнем чашу у ваше здравл>е. Лудо сам урадио, ал' да сте видели Хенрика, како је ђипио: „ ГСако ти смеш изговорити Хањино име на таком месту?" вели он мени. „.Тер то беше нијаначки ћумез. У мало се не почупасмо. Што јест, јест, он вас не да понижавати. Хања ми пружи руку. - Господине Хенриче! како сте добри. Но добро — одговорим, дирнут речима Селимовим али реци сама, Хања, није ли Селим исто тако поштен, кад приповеда тако што. — 0, чудна ми поштења! — рече Селим смејући се. — Јест богме! — одговори Хања — обојица сте добри и вредни један другога, на ће нам бити скупа врло добро. — Ви ћете нам бити краљица! шсвљено Селим. - Господо! Хања! Изволите на чај се од баштене веранде глас госпође д' Ив. Вратисмо се на чај сви троје, што може бити добре воље. Сто беше постављен под верандом; свеће, у стакленим чирацима, гораху трепетљивом светлошћу, а лептирице, кружећи у лоју око свеће, удараху се о стаклене стране од чирака; лишће дивне винове лозе шупггаше, узнихано топлим ноћ-

ускликне оду-

одазва

сец. Последњи разговор између мене, Селима и Хање, улио нам неки мио, нријазан тон. Вече, тако тихо и мирно, утицаше и на старије. Лице очино и попа Људевита беше ведро као небо. После чаја узе госпођа д' Ив бацати равнуаш, а отац се раздрагао као икада, јер је стао приноведати о старим временима, а то беше код њега увек знак добре воље. Опомињем се - вели — стајасмо близу некога села у Красноставском; ноћ, сећам се, беше мрачна, да ниси видео прста пред очима (ту иовуче дим из луле, па га духну на свећу), човек изнурен као чивутска рага, стојимо тако мирно, а у то. . . И ту наступи причање чудних и пречудних догађаја. Пои Људевит, који је то већ више пута чуо, ипак пола'ко престаде нушити, слушаше тпто пажљивије могаше, наместио наочаре на чело и, климајући главом, нонављаше: „хм! хм!" или узвикне: „Исусе, Маријо! - шта није било!" Ја и Селим, наслонивши се један на другога, упиљисмо очи у оца и ловљасмо лакомо сваку његову реч; али утисци се не огледаху ни на једном лицу тако оштро, као на лицу Селимовом. Очи се блистаху као жеравке, румен удараше на лице, источна ватрена природа бујаше као маслина. Тешко му беше нздржати на једном месгу. Госпођа д' Ив, погледавши на њега, насмеја се «и показа га очима Хањи, а носле га обе стадоше мотрити, јер занимљиво беше то лице, као огледало или водена површина, у којој се све одбија, што год се ириближи. Даиас, кад се опомеием таких вечери, чисто ме текпе у срце. Много је вала на води и облака на небу препловило од то доба, на ипак крилато сећање непрестано тиска пред очи таке слике сеоскога двора, тихе летње ноћи и таку породицу сложну, пуну љубави, срећну; стари, оседели ветерап прича онде о старом добу и шта је кад год доживео; у младих се искре очи, даље једно лишце, као пољски цветак . . . Хај! сила је вала на води и облака на небу препловило ОД ТО доба. (Наставиће се.)

КАКО ЈЕ НАПУЉСКА ОПШТИНА РАСВИЈЕТЛИЛА ГРАД.

(ПО А. 'ада је напуљска општина први пут расви^јетлила град, господи лупежима (или лазарунима — као што им је у Напуљу име) не бијаху ти фењери нипошто по ћуди; за три вечера они их просто полупаше. Шта ће, шта не ће након дуга разматрања ствари оиштинска полиција позове чувенога оца Рока, фратра проповиједника,

ДИМА-У.) који је увијек у најбољем споразуму био са жбирима, са судом и са двором. Како он у Напуљу, даде насликати на зиду једне уске и тамне улице слику св. Јосипа, па исте вечери ужди под њом воштану свијећу. ЈГазаруни му попустише, а он сутри дан другу воштаницу, па трећу, па четврту — а лупелш мирни. Пете вечери напокон отац Роко дигну свијеће а по-