Стражилово

Б р . 36

СТРАЖИЛОВО

571

и т. д. ( Г јг. 1 јХ 1 У. 336.). Да ли је знао — но како могу питати, да ли је знао г. Панта, како је ниско пао написавши то ? јер знати то па опет написати тако, могао би само човек пуст, што Панта није никако. Г. Панта није дакле знао и тешко да ће икада сазнати и признати он, како се г. Милојевић оним разликовањем високо узнео над г. Пантом — а што се мене тиче, то не могу не радовати се, пгго сам се бар у једном питаву могао позвати на самога Милојевића, изобретника разлике између „Блгара" и „Вугара," против г. Панте, који је усвојио ту разлику те постојано и доследно и дан данас разликује Бугаре од Блгара, не марећи ни најмање, што се многи љуте на њега због тога разликовања. А како се тек ја овога часа морам љутити на њ. што између Блгара и Бугара прави разлику а између Јерине, жене ђурђа Смедеревца, „те честите, поштене и благе душе", и оне „проклете Јерине" не ће да прави и не ће да призна, да има икакве разлике. Ко је градио градове и пробијао стене и градио друмове у земљи, која се доцније по народима, који ју заузеше, назвала српска 'земља и земља хрватска и бугарска земља ? Градили су их Римљани и дограђивали су их и обнављали Грци илити Ромејци. Бугари, Срби и Хрвати, кад су год могли, ружили су те грчке градове и још за Стефана Немању каже син његов истога имена: »II грлдк Пбркнпкћ снроу1Ш1КТ> си.1010 скоеш н ш> опусттпс сћткоршн, н грддћ Стокк, н грддћ ^смдћнћ, н грддћ II с д ћ со у гсд ћ, н грддћ Жнтомнтћскћ, н грдд 0 к ћ п д ћ, п грддћ Дисићскћ, II грдд ћ Грддћ1|ћ, II грддћ Прн^рт. Нћ II грддћ СД1 .К1Ш II II Ш ћ. II грддћ ОкрћДНГћ, II грддћ РдКћНћШ, II 1 'рДДћ Ко^ћдћ: тт,\ћ грддокћ Сћкроушћ н до кшнјд оснокдшш нхћ нскорт.ин, нс остд ко кдмн нд кдменн, нже нбсћкроушнше се, шке н некоздкнгоше ее н до еего дкне. То исто вели син пнсац житија свога оца, да је

учинио он и са грчким градовима у Зети и Далмацији »НСНрОКрћЖб II РД7,ДР0\'ШН (Дднћ ГрДДћ, ОдрћДОНПКНН грддћ, Дрнкостћ, Росдфћ грддћ, рекимћш СкћДћрћ, грддћ Скоућ, грддћ Лћцнмћ, грддћ сддкћнм Кдрћ) н 1ЦМТ.Ш1 сддкоу НХћ Кћ окрд^ћ 0П0УСТТ.НН1Д, грћУкон; нмс нстрт.кнкћ, дд не^ « нменоугстк ее нме нхк отшодк кк оклдстн тон. Прича се — пише Милићевић на стр. 1101. да су градић Качан или Качер градили Јелини. За град „Лјешак" говоре — вели Гедеон Јуришић у Дечанском Ирвенцу на стр. 107. —да ]вјелински. Е)је Уо1кв8а§е уегв^еће!; т Во8п1еп — приметио је В1аи, Ке1веп ш Во§. и. Негге^оу. на стр. 30. под | "ј" |) — игЛег с!ет Еатеп Сггк 1т АИ^ететеп сИе уоп (1ег 81аУ18сћеп Еттап4егип§ с!ог(; аезвћаДеп Ка(;10па1Ј1;8е(;еп. 8о ЛТ1Г(1 г. В. (11 е (хгипЉт^ (1ег Виг^81:аг1 Сггас! ТзеГ Загајетго <1еп Сггк- Кбш^еп ги§е8сћг1е1)еп." Па како је и од куда је то, да се у Подунављу и у Шумадији скоро за сваку стару градину каже, да ју је градила ђурђева Јерина? Житељство у тим земљама није сгароседилачко — па и казивање то, мислим, да није давнашње и да се оно тек у прошлом веку распрострло и раширило. А гато је за име ђурђеве Јерине нрирастао епитет „проклета", може бити да је узрок то име „Јерина." У грчкој царевини било је неколико царица, које се тако звале. Осим царице Јерине, таште Милутинове, жене ио опису грчких историка таке, од које да те Бог сачува, подсетићу те само још на царицу Јерину, која је јединца свога, цара Константина у оној истој дворани, у којој га је родила, грозно ослеиити дала (в. Ег. Сћг. 8сћ1о8вег '8 СгебсНеИе сГег 1:> 11(1 ег 8 Шгтепс1еп Ка1зег 8. 327.). А у песмама и причама народнима ништа лакше и обичније, но помешати једно лице с другим и због неке сличности пренети на позније лице, што се односило и тицало старијег каквог лица.

НЕКЕ ПРИМЕДБЕ ЧЛАНАК: „НАРОДНА ТРАДИЦИЈА И НЕПОГРЈЕШИМИ ИОТОРИЦИ." ОД ДРА ПАВЛА ПАДЕЈСКОГ

„Па молим вас, зар су повјеснице и једнога народа у Јевропи у свему са оригиналним актима документиране ? Па де, дирните у Вилима Тела, Роланда, Цида, Бајарда и друге, о којима се дивна чуда иричају, иа да, видите, како Ле сви на вас наиасти као осе. и — Тако вели Синиша у 33. броју а 524. страни овога листа. И ако ми у први мах не беше намера, да са својим примедбама, којих бих доста имао, на јавност излазим, то сам на послетку иринуђен, јер не могу пропустити, а да не рекнем

коју баш о самом Вилиму Телу, кога наш Синиша тако брани. Прва реченица, коју сам горе навео, још може да важи, али друга никако. Историци се свагда трудили, да, колико је могуће, очисте историју од прича, гатака и народне традиције и да језгру, т. ј. чисту истину изнесу, да нам факта пруже. И што се тога тиче, морамо признати, да су доста успели, и ако много шта још црни вео покрива. „Па де, дирните у Вилима Тела" и т. д. —вели